Категорија: 1. PORTAL PoezijaSRB

NE DAJ NA BRATA – Ivo Torbica

NE DAJ NA BRATA

Šta god da se desi –
U sreći ili nesreći,
U slavlju ili tuzi,
U radosti ili žalosti –

Ne daj na brata!

Ne daj na svoje,
Jer ne znaš
Šta nose na duši,
Šta kriju u srcu,
Jer nisi u njihovim cipelama.

Oni znaju zbog čega nose svoj krst
Kao što i ti nosiš svoj,
Koji, neretko, nije lagan.

Često je težak, najteži –
Poput najveće stene.
Veliki je –
Poput najveće planine.
Gorak je –
Poput pelina.

Svoju čašu žuči
Svi katkad pijemo.
I, zato –
Ne daj na brata!
Ne daj na bližnjega svog!

Nisi kadar da sudiš bilo kome,
Jer, ti nisi Bog!

On je gore
I na njega drugima pokazuj prstom,
I to onda kada se na pravdu pozivaš,
Kada mu u tišini molitve šalješ –

One iskrene,
One čiste,
Za bližnje svoje,

Za svoju sestru,
Za svoga brata!

Svako bira svoj put
I zna zašto je baš njega izabrao.

Možda je nekad bio i pogrešan,
Ali, to su odluke –
Koje moramo prihvatiti,
Koje moramo poštovati,
Sa kojima se pomiriti moramo.
Ne daj na svoju krv,
Ne daj na brata i sestru,
Jer vi ste jedno –
Od iste majke,
Od istog oca.

Bez njih
Nećeš biti ni
Srećniji, niti
Spokojniji.

Naprotiv.
Gola smo sirotinja,
Gladni ljudskosti
I svega što nas čini

Onim čovekom –
Velikim,
Najvećim!

DUŠA – Ivo Torbica

DUŠA

Poput najlepšeg anđela, tvoja duša leti;
Na visinama, ka nebu, iznad samih oblaka.
Čak i preko mora, okeana, pustinja i goleti,
Nakon svih tvojih poraza, pobeda i bitaka!

Iako je telo umorno, duša je uvek radosna,
I ništa je u namerama pokolebati ne može.
U tom svom letu, ona je nimalo zla i pakosna,
Dok se njena putovanja neprestano množe!

Iako je biće usporilo, duša ubrzava svoj hod;
Ona ne poznaje klonuće i uvek stremi ka sreći.
Čak i kada napusti telo i ovozemaljski brod,
Raduje se novom letu, većim plamenom goreći!

U svojoj besmrtnosti, ona zauvek ostaje večna,
Jer sve, poput jave i sna, dođe i najzad prođe.
Ali, ne i duša. Ona ista, bezgranična i čelična ‒
Utkana u ove zvezde, plavo nebo i nebeske lađe!

ЗБОГ ТЕБЕ – Иво Торбица

ЗБОГ ТЕБЕ

Kада ти једног дана стигне вест
Да су нашли неко беживотно тело,
Знај да је празно срце, без капи крви,
И уморно од молитви,
Најзад, престало да куца,

Због тебе!

Душа ће тад, већ увелико, напустити
Усамљени овоземаљски брод,
Остајући гладна и жедна,
Највише усана и додира твојих.

Ако ти јаве тужну новост,
Ти не брини и нипошто
Осмех не скидај са баршунастог лица.

Знај да ћу и даље бити зеница ока твог,
Део шнале и чешља на твојој дугој коси,
На сваком ћошку, твоја сена,
Заносних покрета, веран анђео чувар,

Због тебе!

NA PUČINI – Ivo Torbica

NA PUČINI

Gledam u daljinu, na ovom otvorenom moru,
Zamišljen, jer je u glavi pregršt nekih misli.
Dok je voda nalik nekom mastilu i mramoru,
Srce u seti skita, iako su dušu i telo bolovi stisli.

Nakon tebe mi je ostalo samo jedno sećanje,
I sva lepa mesta na kojima smo zajedno kisli,
Gde smo ljubili jedno drugo, dajući obećanje;
Ono obećanje, koje osta samo deo ovih misli!

Prebrzo smo potrošili sve ono u šta smo se kleli,
Iako smo mislili da imamo ljubavi za dva života.
Venac naših nada i strasti prerano smo raspleli,
Dok sa brodovima odlaze svi naši snovi i divota.

More boje mastila, pozdravi mi najdražu moju,
I na svojim talasima joj prenesi setne reči moje,
Jer još uvek maštam i nadam se samo njoj,
Tom mirisnom i radosnom životu, udvoje!

БУДИ СЈАЈ ОЧИЈУ МОЈИХ – Иво Торбица

БУДИ СЈАЈ ОЧИЈУ МОЈИХ

Kао кишне капи, падам по твом длану
Чувај ме и носи, плаха лепото медна
До небеских висина, на крилима облака
До места, где нас чека љубав једна

У топлој вечери, буди сјај очију мојих
А ја свака бразда на лицу и челу твом
Под звездама радост и срећу ткајмо
Док твоји прсти миле по рамену мом

Наша срца крећу, нешто јаче, да бију
А тела започињу љубавну игру и плес
Млади месец нам сада друштво прави
Kао и повијена бреза и љубичасти врес.

ГЛАСНА ТИШИНА – Иво Торбица

ГЛАСНА ТИШИНА

Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.

У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.

Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?

Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!

У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,

Чак ни после смрти!

ТАМО ГДЕ НИКАДА НЕЋУ ДОЋИ – Иво Торбица

ТАМО ГДЕ НИKАДА НЕЋУ ДОЋИ

На раскршћу живота, пут нам више није исти.
Из камених груди, отима се последњи уздах.

Моје све је сада ближе безнађу, лудилу и смрти,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!

Најлепше жеље и тренутке нежности,
У свитање, без речи, оставили смо за собом.
Сада ми успомене и силне сете навиру;
Од заборава те отргнути не могу!

Знам, вреле усне и румене образе твоје
Чекаће неки други људи и нова лица,
Док моје, после тебе, до гроба,
Остаће неме и нељубљене!

Kада ме Бог себи узме,
И усамљена душа, на рањеним крилима,
Полети ка небу и сјајним звездама,

Можда ћеш коначно схватити
Да је само наша љубав била чиста и права,
И да су сви око тебе били лажни, у пролазу.

На дугој и пустој стази немира,
Само једно те молим –
Име ми не заборави!

Допусти да ти понекад
Kао рајска птица, у мисли слетим,

Јер тамо где је твоје срце кренуло,

Ја никада нећу доћи!

KIŠA – Ivo Torbica

KIŠA

Tamni oblaci nada mnom,
Kao nebeski brodovi,
Sporo plove.

Teški su, prepuni vode,
Kao što je moja duša ispunjena
Ništavilom, gnevom i gorčinom.

Samo jedna kap,
Što se, najednom, na licu mom stvori,
Nije od sitne i hladne kiše,
Koja po meni kreće da pada.

Al’ za časak, ona će je sprati;
Vetar će je obrisati u trenu!

Pamtićemo je dugo,
Samo kiša i ja,
Koja muku i ćutanje moje razume,

I utehu,
Kao jedini prijatelj,

U korovu od života, pruža.

Svedočanstvo

SVEDOČANSTVO

Čovek je stvoren od krvi i mesa ,
drži u ruci jarbol života ,
prašta i voli, mrzi i čeka,
čovek je otrov u obliku boli.

Borba srca i uma je česta,
savest je nekad daleki sprud,
gde ne dostigne priziva Sveca,
čovek je dobar, čovek je lud.

Napišite mi svedočanstvo
da sam u bitku sa sobom pao,
htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam i dao.
Izgleda da sam previše lud,
kad sam od samog sebe krao,
ja sam u bitku sa sobom pao,
sad nemam kome, sad nemam kud.

Čovek je biće, voli i mašta,
greška je uboga slast i obmana,
zakletvu daje da neće ikad
da ga obori suza slana.

I opet greši i opet prašta,
popušta lanac na zadatu reč
i opet samog sebe vara
čovek živi zbog ljubavi slep.

Htedoh da živim pošteno, časno,
sve što sam imao sve sam dao,
izgleda da sam po svemu lud
kad sam od samog sebe krao.
Napišite mi svedočanstvo
da nemam kome, da nemam kud,
napišite da živeo je
za druge dobar, za sebe lud.

AUTOR; Vesna Jakovljevic ©️®️

SVAKOME JE SVOJ BOL NAJVEĆI – Ivo Torbica

SVAKOME JE SVOJ BOL NAJVEĆI

Svakome je svoj bol najveći.
I kada ti se ponekad učini da je
Tuða briga, u odnosu na tvoju,
Sitna, nevidljiva i bezazlena,
Svakome je svoja rana najvažnija.

I neka te nikada nimalo ne čudi
Ako te drugi u trenucima slabosti ne podrže,
U mnogo čemu, tebi bitnom, ne shvate,
Iako si njima celog sebe, vrlo često,
Bezuslovno i nesebično, davao,
A dosta toga si imao da im pružiš,
Gaseći mnoge požare,
Rečima ljubavi, drage duše obasipao.

Svakome je svoja radost najpreča
I za tvoju, kada se dogodi,
Retko ko mari.
Najčešće bude neprimećena.
To nije nešto što se nečeg njihovog tiče,
Od toga nemaju nikakve koristi.

Sasvim sigurno, malo kome iskreno
Ikada budeš po meri i ukusu,
Ma koliko se trudio
Da ljudima u svemu ugodiš.

Samo, neka ti zbog toga nikada ne bude žao.

Na početku, sredini i kraju,
Uvek ostaješ Ti,
Prepušten svojoj sudbini i sebi.

Ivo Torbica
Sva prava zadržana, 2024.