Добродошли!
Povedi me tamo
gde ću postati tvoja,
u srce tvoje koje će kucati
za nas oboje.
Povedi me tamo
gde se ćutanje razume,
gde jedan pogled
vredi više od hiljadu reči.
Povedi me tamo
gde se dani ne broje,
već ljubav raste
kao svetlost na prozoru.
I ne puštaj mi ruku,
dok nas vreme tiho prati,
jedino kraj tebe
znam gde pripadam.
Kad mi klonu ruke umorne od sveta
zbog poganih ljudi rado smrti hrlim
kajaće se samo ova duša kleta
što ne mogu više tebe da zagrlim
Ne nađoh ni traga od ljudskoga soja
sve je never’ kleta zavila u tminu
zalud srce čuva zaveštanja svoja
kad poganluk kruni svaku nam istinu
Neću kleti sudbu, anđele ni Boga
nit’ zlu vilu što mi moju sreću uze
ne bole sve rane roda zemaljskoga
samo ću zbog tebe prolivati suze
Kad mi duša klone pod teretom jada
i kad srce stane od preteške boli
ne boli što telo pod zemljom propada
već onu što ljubljah zanavek me boli
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
25.07.2026g.
Живот ми се уназадио
Све што сам доживео
и преживео,
поново живим
у својим сећањима.
Долазе ми ноћу.
Сав бол
и све сузе једнога живота
поново марширају заједно.
Живим већ једном
проживљен живот,
све испочетка.
Свега се сећам.
Сваког Божјег тренутка.
Сваке своје грешке,
сваког свога греха,
био он ненамеран
или свесно учињен.
Сваки тренутак истине,
у греху и сумњи,
постаје моја ноћна мора.
И увек исто питање:
Да ли је требало?
Да ли сам морао тако?
А на крају ноћи,
када утихне и последња мисао,
остаје једно,
неизбежно питање:
Хоће ли ми неко опростити
Чујте,
љубазни оци,
повест о стубу побожности
и венцу царства.
Земља ова изнедри достојан плод.
Засија Деспот у наше дане.
Изузетан још као млад,
у свему савршен
и по лепоти тела и снаге.
Посред звезда,
био је као сунце.
Деспот Стефан,
беше над свима најсветлији.
Нико није могао сагледати
тихост и светлост
његових загонетних очију
сличних сунчаној светлости,
од кога примамо светле зраке.
Он, велики у премудрости и сили,
сав беше чистота и врлина.
Стефан – чувар побожности,
благодарећи Бога за све што учини
у дане свога живота,
би, свагда смерни,
тумач јеванђелске речи.
Божанска милост,
просвети му очи срца,
да љубављу гледа.
О, благородне душе!
Наоружан штитом вере,
милостив према страдалницима,
савест омиваше сузама у ноћи
и молитвама.
У свакој заповести
сијаху речи царске.
Благочастиви цар Јован
даде му венац деспотског достојанства,
а беше га себи исплео
храбрим делима
и добрострадалним подвизима.
Сазда Бели град,
на рајској реци
што ка истоку тече.
Сазида и странопријемницу
за болне и цркву у њој.
Овај град просвећиваше се
и узрасташе у слави.
Обилажаше горе и поља
и пустиње тражећи место
часно и достохвално
за подизање манастира.
Помоливши се приступи делу
лета господњег 6915
и положи основ у име Свете Тројице,
сведржавнога божанства.
Сврши и украси храм благодати
за молитвено сабрање у Ресави.
Подиже град утврђен многим кулама,
ћелије са иноцима,
као птичја гнезда,
и скрипторијум.
Напаја га бистра река,
а затварају горе.
Сабра од свуда веома умне,
изванредне иноке и настани ту.
Дозва настојатеља равна анђелима
овом братству,
а светлост благодати
сијаше на лицу мужа.
Даде и приложи села и винограде
и начини ту себи гробницу.
Посвећење храма учини се
у дан свете Педесетнице,
када Дух свети огњеним језицима
сиђе на свете апостоле.
У све дане живота
не престаде да приутврђује
најбољим даровима и надгледањем
свештени збор инока.
Дела му достојна вере
као плодови богољубазне душе.
Стални владарски труд
се улаже у наша писања.
Удостоји милости убога раба,
пуног страха
од његовог господства
недостојног и сиротог слугу
Константина Филозофа.
Страхом Божјим и његовом правдом
владаше народом,
који га је сретао
и венчавао победним песмама.
Опеван и узношен
онај који добија битке
чврстом мишицом
и који нас води
кроз огањ и воду
у мир.
Као дивно дело руку Божјих,
одликован душом,
вођа народа као цвет процвета
и увену.
Оплака, Бели град,
своју потамнелост!
Беху запаљене свеће и кађење.
На рукама га ношаху ка Ресави.
Благодарим и славим твоје човекољубље.
Молитве, као тихе усклике, приносим,
славни деспоте теби, који си
изванредно на земљи владао.
Ја, туђинац и слуга,
раб Константин,
миропомазаника Свевишњега
благодарим и славим.
Оно што сам наслућивао
и потајно се надао
да неће доћи,
дошло је.
Изненадни, неочекивани пад
на леви бок
активирао је моју болест.
Тешко идем,
такорећи никако.
Дане проводим
седећи у колицима
или у кревету.
Најгора је ноћ.
Сећања ме обилазе.
Сва сећања на моју младост
дошла су на наплату,
ону сурову.
Ишао сам,
пецао,
играо фудбал…
Са девојкама лудовао,
кафане обилазио,
кафански живот
пуним плућима живео.
Сада ме писање одржава.
Одржавају ме
сва моја сећања,
а много их је…
Најтежи ми је рат.
О њему никада
нећу написати ни реч.
Доживео сам
и видео свашта.
Ових неколико дана
схватио сам:
Писање ме одржава живим.
Посвећено мојој пријатељици Шени
Свако вече се понавља као мирис тулипана,
све љепше и љепше шармира нашу младост,
ми увијек исте с пјесмом на уснама,
Бикавац нам се смијеши као мјесечев срп.
Љетних ноћи ми журимо да дотакнемо звијезде,
кад сунце изађе и почне пећи образе
ето нас на Хладњаку. Гледамо Вишеград сјаји
као дукати у низу. Ех, колико љубави крије,
тајних загрљаја, радости, заблуда и сјете,
Вољели смо их, а они нас? Ко зна…
па не бисмо узалуд исплакале потоке суза.
Али, ипак нећемо никада цвјетати као сад,
нити будне сањарити, ни лудо маштати,
никада се нећемо поновити исте.
Вреба нас и тихо се прикрада безброј изазова,
да нам украду игру душе, полетну младост,
превариће нас вријеме без милости
остаће незаборав на свако наше вече.
Живот жубори и неумитно тече…
Мира Којић Ђорђевић
20. јуни 1983. године
U noćima kad neće san na oči,
kad nespokoj se useli u sobu,
ko da kazaljke neka sila koči,
u svakoj senci naslutiš spodobu.
Ni mesečina nije istog sjaja,
navlačiš očne kapke ko zavese,
brojiš ovcu po ovcu, nema kraja,
svi spavaju, pitaš se da l’ prave se.
Vrtiš se, ali noć ti ne da mira,
turira neko motor na ulici,
i čini se da svaki auto svira,
nervozno škripe zubi u vilici.
U isti mah ti je hladno i vruće,
dok umivaš se mrmljaš; “bolje biće”,
znaš i u mraku svaki kutak kuće,
otvaraš prozor i vidiš da sviće.
На небу
изнад мене
просуте звезде.
Доле тишина
гребе и ремети
учмали мир.
Мрак је почео да бледи.
Тек по која звезда
убија тишину ноћи,
намигује,
крадући време.
Очекује се
рађање јутра.
Ја испијам кафу.
Баш уживам,
мада ми је прохладно.
Излазак сунца.
Гугутка са гране гуче,
врапци весело
цвркућу.
Дан се родио
ПИСМА БОГУ СА БАГДАЛЕ
Зашто си нам дозволио да сумњамо у тебе
Од како си створио свет
Колико се често оглашаваш
Извукао си Јевреје из Египта
А где си сада?
Од како си послао свог сина
Да га разапну
Које си добро дело учинио
Где си био кад су уништили Индијанце
Наивне и поштене
Како си распоредио природно благо једнима
А други су богати јер отимају
Зашто си дозволио ратове за територије
Уместо да чуваш народе
Како си дозволио да муче праведне вернике
А да зликовци дочекају старост
Да творци Голог отока прођу некажњено
Да бацају бомбе на Србију
И да се отима Косово
Како си дозволио да у социјализму
људи раде а три године не зараде ни хлеб
А пропагирали су једнакост за све
Да се национализује што је приватно
А после приватизује што је друштвено
Да се отима од поштених
А после стварају тајкуни
Да царују протекција и корупција
Кад си дао народима природна богатства
Да ли си их одредио за мету отимачима?
Како си дозволио да се баци атомска бомба
Да се призводе и шире вештачки вируси
Погледај Палестину, Сирију и Украјину
Да ли ти немаш више контролу
Над људима које си створио
И богатствима која си има дао
Зашто си дозволио да сумњам у тебе
Дај ми неки знак да могу да верујем.
***
Ново је јутро, празник
и пуни су твоји храмови
међу народом и старлете са силиконима
љубе иконе напумпаним уснама
на икону Светог Саве који се
одрекао царства
спуштају прљаве паре каматари
дилери и разбојници
Поштени и праведни
Имају мање да дају од њих
Пуни су пара храмови Божји
А Исус је истерао трговце и фарисеје
Из цркве пре две хиљаде година
Дајете благослов озлогашенима
Цркве зидају лопови
Ниси прописао казне за грешнике
Као да су твоје заповести
Молбе без последица
Само те се поштени плаше
Где си кад верници пате
Кад гладни немају хлеба
Забранили су чуда Божја
Спалили вештице које су лечиле
А не дирају вештице које разбољевају
Нико нас не лечи руком као некад апостоли
Продају нам скупе лекове
И сумњиве вакцине
А ти на све то не чиниш ништа
Ако смо ми твоја деца
Зашто не бринеш о нама?
***
Пет векова смо били под Турцима
Отимали су нам и децу
и одводили у своју војску
да ли си био у дилу са Алахом
Појавиш се само на Ускрс
Упалиш свећице у Јерусалиму
То је твоја милост за православне
За оволика страдања, крв, зној и сузе
Једном годишње даш нам знак
Да смо ти омиљени и посебни
А не бринеш о нама.
Славимо свеце
Који су раздали све и
Отишли у пустињу да гладују
А сад имамо учитеље
Како да привучемо новац
Како да манифестујемо богатство
Морамо бити богати
А не морамо бити срећни
Јер ако нисмо срећни
То само ми знамо
А ако нисмо богати мета смо за све
Ниси се надао да ће моћи две Еве
Или Адам са Адамом
Да склапају истополне бракове
***
Како си дозволио да деца болују
Да несавесни рађају
Да синови убијају мајке
Да жене у својим кућама нису безбедне
Да храмови твоји
Примају новац од свакога
Не питају за порекло имовине
Ни држава ни црква
Правила си прописао само за поштене
Да ли ти и ђаво играте шах
А ми смо фигуре
Зло је постало организовано
А доброта појединачна
Нису свети бежали у пустињу
Само од лепе хране
Него и од лоших људи.
О, како те не слушају
Да ли те нису разумели
Долазе у цркву грешни
И опет чине грехове
Не вреди им што су дошли
Лажу и на исповести
Посте а једу ракове и кавијар
Хвале се и оговарају
Отимају се са браћом
А славе славу родитеља
Деца заборављају старе родитеље
Кумови чине прељубу.
***
Шта су неправде учињене мени
И разочарења моја
Према толикој патњи на свету
Колико је зла које си дозволио
Многа су ме и мимоишла
Па Ти зато хвала
Да ли је ђаво на небу
Створио и ђаволе на земљи
Читаве континенте, државнике
И научнике у служби зла
И у цркви се многи моле
Да им да још више новца
Теби се моле а користе
Помоћ пријатеља ђавола
Опрашташ ли Ти заклану децу,
Гладне у Палестини
И трговину људима?
А да ли питаш жртве
Да ли си се за њих побринуо?
Ми треба да опростимо свима
Само не себи
Да ли сам добро разумела?
***
Да ништа друго ниси урадио
Да си само овај дан створио Господе
Овај децембарски хладни дан
Тринаести у месецу
Лета господњег
Две хиљаде осамнаесте
Да си само то па те треба славити
Спустио си зрак светла кроз маглу
Кад си погледао на мене
Дао си смисао животу моме
И задужење сваком наредном дану
Да осетим да сам потребна
Да се радујем новом животу
Да се моја крв дупло наставља
Да имам да бринем и чувам
Два пара ручица, ножица и очију
Да имам чему да се радујем и
Ако дозволиш и поносим
Да имам кога да научим да се крсти
Са три прста
И да шапуће твоје име
Да има ко да ми склопи очи
И да ми се за покој душе помоли
Слава Ти и хвала!
(C) Нина Симић
Младост ми одузе крв, патња и рат,
гледала сам како сахрањују ратнике,
из срца ми се отргну најмлађи брат,
слушах данима злослутне гласнике,
Како комшија комшију разапиње
пуни надолезеће мржње изненада
постају од људи бијесне животиње
у сред међусобних честих канонада.
Гледах како псине развлаче тјелеса,
немоћног остављеног народа мог,
гомиле у гротлу забетонираног меса,
питала сам се, грешна, гдје се крије Бог.
Преживјела сам уранијумски дим
што свима отров у крвоток сипаше,
хиљаде отрованих пред очима злим
туробних дана,без трајања, умираше.
Ужасно нас прогони сатански пир
надајући се да ћемо у смрти нестати,
безумне муње из облака ремете мир,
када ће ово језиво мучење престати?
Хоће ли завриштати из јама кости
душа бесмртних небеских рајских,
зликовачки бачених, да Бог опрости
неопојане без крста и ружа мајских.
Слушала сам сјетна вапај мученика,
сад младост моја вене и године стежу,
у име свих зборим срцем покајника,
не раскидам ланце што ме за њих вежу.
.