КАЛИШ – КОЗИЋ САША

Седим на Калишу,

стара клупа,

моје место.

 

Посматрам Београд.

 

Леп је

у ово доба године.

 

Лето је.

 

Годинама гледам

како расте,

сазрева,

мења себе,

а са собом

и своје становнике.

 

Терасе града процветале,

дворишта приградских насеља

пуна воћа и цвећа.

 

Ада Циганлија пуна,

београдско море

вришти од среће.

 

Сваке године

све је исто.

 

Деца се смеју,

млади уживају у купању,

старији у хладу

чекају време за повратак.

 

Сви се враћају,

само време

тихо тече.

 

Тако је и мој Београд,

онај кога сам знао

и много волео,

одлетео

у далеку прошлост.

U T U K

Uzdiže se reč kao utuk na zlobu
na pogane laži što zlotvor nam zbori
zbog dara što Gospod dade grešnom robu
da prkosnim jaukom svode raspori

I začu se urlik apostolskih truba
nad jalovom zemljom telal glasno viče
robovima krotkim što jede ih guba
što bezumljem svojim na zlotvora sliče

Pogledajte gore vi tlačeni, sužnji
eno Gospod jaše sa silama svojim
da milost oblije ovaj kutak kužnji
da se cveće prospe po njivama golim

da se novi život vaznese pred njime
krhko zrno sveta svetlosti i nade
da se svetom slavi Božje sveto ime
zbog dara što Gospod grešnim ljudma dade.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
18.07.2026g.

ГЕНЕРАЦИЈСКИ ОПРОСТ -КОЗИЋ САША

Корачам тихо

Пределима скривених

тежњи мог живота.

 

Тражим неку сигурност,

док животне мисли

у мојој глави

покушавају да разбију кодове

моје доброте.

 

Јурим смисао данашњице,

а бесмисао ме тихо убија.

 

У сваком тренутку

моје мождане олује

осећам неку љутњу,

а можда и бес.

 

Трудим се да заборавим

све глупости

које сам учинио

у својој бестидној младости,

пуној нездраве похлепе

и ружних догађаја

које покушавам да заборавим.

 

У нади

да ћу добити

генерацијски опрост,

који нам је

преко потребан.

 

ЛАМЕНТ ЗА ТОМУ (посвећено Томи Здравковићу) – Љиљана Тамбурић

ЛАМЕНТ ЗА ТОМУ

Раскошним би својим гласом постидео зором певце,
певајући од кафане, кроз вољено Печењевце,
ал’ далеко од њега си дно живота дотакао,
док си сваку своју песму пред публиком отплакао.

А песме ти беху нежне, баршунасте, дерта пуне;
носиле су тихи јаук емоција што се круне…
Не роди се још тај човек, што не хтеде да их слуша,
свакоме се у заносу к’о од стакла сломи душа.

Па од срче која пуца и просипа дијаманте
процветаше успомене по којима сад те памте…
Судбина ти лета крала и дугачке и зле зиме,
а давала тугованке уз звукове виолине.

Под страстима ломила се јужњачка ти топла душа
а кафана к’о истина наставила да те куша…
Све шансоне и баладе у срца си наша слио
док је усуд дан за даном, ка вечности одлазио.

Пратила те верна свита, музичари и гитаре
а биће ти комадале ноћи, жене и кафане
Опев’о си Бранку, Данку, Сању, Ану и Љиљану
чувајући као тајну осећања за Силвану.

Далеко у белом свету где те живот болно рани
нађе љубав, нађе верност и
лек срцу, у Гордани…
Она и сад на твом гробу у сузама пали свеће
молећи да спокој нађеш доносећи свеже цвеће.

Да ли, Томо, немир смири тамо где је небо плавље,
да ли беле руже леже, где ти меко је узглавље
дал’ те она песма прва, к’о невеста дочекала
и ране ти непреболне најзад нежно извидала.

Љиљана Тамбурић

DOBRO JE I OVAKO – Ljiljana Tamburić

DOBRO JE I OVAKO…

Nekad me povedu misli
Cvetnim stazama rajskim
Nemire što su me stisli
Rasplinem željom i strašću
Vidim anđele što su
Sa neba na zemlju sišli
Kažu mi da se vratim
Da se ne igram čašću…

Skrušeno sklopim krila…
Malo sam pohlepna bila
Vratim se sebi polako:
…Dobro je i ovako!

Kad san mi na kapke neće
Mesec me tiho pozove
Šapne mi deliće pesme
Zbog koje misli mi lete
I pale svetiljke zore
Pa grudi postanu tesne
Za vatre što se ne vide
Al još u duši gore.

Trgnem se poput sove
Kad joj prekinu snove
Otvorim oči tako:
… Dobro je i ovako!

Šta to meni još treba
Ni ovo nije moje
Od zemlje pa do neba
Život je travka što vene
Pamte se samo boje
Što nam stanu u zene
Al čovek večno traži
Da mu krene na bolje.

Svemir mi poruku šalje
Da širim ovo dalje
Da iz nje uči svako:
… Dobro je i ovako!

Ljiljana Tamburić

САМОНИКЛИ – Љиљана Тамбурић

САМОНИКЛИ

Гледам пурпурне зоре из ноћи како се буде
Позивајући птице да песмом лугове поје
Купају росом ћилим где се јелени љубе
И где се под грањем крушке вреднице пчеле роје.

Котрљало се време низ ове наше планине
И многе су се мутне Моравом сливале воде
Знојем се топиле њиве и прекрасне долине
Скупо плаћане крвљу на путу до слободе.

И ко би предао ово, од Бога дато благо
А да не брани животом, шуме, воде и поља
Главу је дао деда и ја ћу је дати радо
Да би потомству јутра сванула много боља.

На ране, смрт и боли, наши су гени свикли
Али се дижемо увек ко млада хајдучка трава
Упорно нас затиру, ал’ ми смо самоникли
Наше је име пркос, понос, снага и слава.

Љиљана Тамбурић

ИДИЛА – Душан Комазец

У благогласју зоре када утихну свици
облак облачи нежну одору боје злата.
Даница звезда бдије, налик је ноћној птици
која баштини занос звезданих неповрата.

Жуборна река хрли тек разбуђеном горју
к’о медоносна пчела мамно-мирисном цвету.
Несташно класје дремље у мамном праскозорју,
док му зрикавац’појац прориче судбу клету!

Јутро кандилом златним милује белу росу
без слутње да баш тада почиње игра чила
облака растуженог, јер нежне сузе просу
на два јаблана што су давно се збратимила!

Озарен пламом славе нови дан гордо хита,
троши нештедимице врелину хујног лета,
па крдо плахих срна што се пољем џилита”
од жеге заклон нађе у мору сунцокрета.

Усред осоја лозе усамљен шаров дрема,
залаје тек покаткад на ласте што пролете.
Давно је прошло подне, нигде никога нема,
само на клупи старој бака чарапе плете…

У плаветнилу гора “умире” снена река
к’о утихнута чежња људи с последњом надом,
који се плаше тмине, можда их тамо чека
чамџија што у снове често доплови крадом!

Дршћу у златоносју облаци који плину
тамо где земља с небом прави линију танку.
Смарагдни одсјај врба тоне у ноћну тмину
где им несташни лахор шапуће успаванку.

ДУХОВНО – ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ – Миљко Шљивић и Хор манастира Велуће

У Белој сали , у среду, 22. јула 2026. године, пред бројном публиком, одржано је духовно поетско и музичко вече. У програму су учествовали: Хор манастира Велуће “Ваведење” са репертоаром духовних песама и песник Миљко Шљивић који је говорио своју поезију.Стихове песника Миљка Шљивића говорили су и вероучитељи Сања Николић и Димитрије Радосављевић као и ученик Реља Шљивић. У музичком делу, хора кога сачињавају деца, ученици основних школа из велућког краја, члан хора Марко Егерић је свирао на хармоници и употпунио музички део програма. Поезија казивана у три блока кроз дечију поезију, породичну поезију и верску поезију, па је са правом такав догађај назван “Духовно поетско и музичко вече”. Кроз ово вече посетиоци су се упознали са активностима хора манастира Велуће и добили позив на Девето Великогоспојинско духовно вече које се на празник Велику Госпојину одржава у манастиру Велуће.

Јелена Вељковић

СВЕ ШТО ЗНАМ – КОЗИЋ САША

Све што знам

и не знам,

полако нестаје.

 

Сам живот има своју драму,

свој сценарио

људског успеха и неуспеха.

 

И све је то нормално.

 

Дође изненада,

направи хаос.

Као цунами.

 

А онда оде

како је и дошао ,

без поздрава.

 

Остави пустош

у људским душама.

 

Тихо крваре душе,

чекајући опоравак

који долази ниоткуда,

нестваран и савршен.

 

Полако,

кроз испрекидане мисли,

разоткривене потребе

и скривена надања,

 

кроз могуће догађаје

болесно урушеног

система стварности,

 

кроз готове, до бола уздрмане

слике свакодневице,

 

кроз бесмислице

које имитирају све ,

од постанка

до смирја.

 

 

И постаје само

савршено измишљена збиља.

ЖАЛ

Зашто ме стално прогоне сјећања.
Зашто се само о теби мисли роје.
Кад сунце топло више не милује.
И млади мјесец није златне боје.

Звијезда се крије или негдје лута.
Узалуд чеках трептај са висине,
Тама ме стиска, стежу ме године
Само твоје ријечи у сјећању живе.

Не знам да ли си икада био мој,
Ја сам те скривала као изгнаника,
Док те не одведоше модре даљине,
Остадох сама да сањам издајника.

Падоше наде у понор прошлости
Росно вријеме нови живот крсти,
Ти си негдје далеко освајао свијет,
Грешна мишљах да си челик чврсти.

Док је срце ломила слатка чежња
И пуста жеља за загрљајем твојим.
Ти си гаснуо и претварао се у прах.
А мени оста да успомене збројим

Зато ме сјећања упорно прогоне,
Расипам се сјетна на ситне комаде,
Вољела сам те, то ти нисам рекла
Жал ми разара срце,то ми судба даде..