Наша улица
била је само наша.
Слободна територија.
Ту смо учили
да као мали возимо трицикле,
па бицикле,
прве ролшуе,
па ролере.
Од њих смо правили троколице,
тротинете,
али не на струју као данас.
Играли смо бадминтон.
Девојчице ластиш и школице,
а ми, клинци, фудбал.
Толико смо га волели
да смо направили голиће,
организовали турнире
и увек га играли испод бандере,
због светла.
Данас су та времена прошла.
Основали смо своје породице.
Голићи су бачени на ливаду.
Зарасли у траву
Сада нека друга деца,
наша деца,
фурају неке своје фазонe
А наша улица
остаје само у сећању,
као најлепше игралиште
које смо икада имали.
Бандера још увек сија
Наш сјај……