Аутор: Deki Nijeneki

Iz sive mase, moždanih kora,

pritiska tupo poput bruha,

težinom stoletnog mramora,

parališuće sivilo duha.

 

Kao tmurni oblak što nosi grad,

patina sa crkvenog zvona,

lepljivi smog što ogrne grad,

gušeći lament sivog betona.

 

Brižljivo gajimo iskru ideje,

da sivi dim ne ugasi plamen,

dok podsvest nam se grohotom smeje,

a kosa sedi, pramen po pramen.

 

Siva se magla na kraju digne,

i mrkli mrak pred zoru bledi,

svakim se putem nekuda stigne,

jer čekat’, ćutat‘ u mraku ne vredi.

Nekad gospodin to beše,
u odelu sa kravatom,
svi da budu ko on hteše,
uvažen sa dobrom platom.

Dav’o i tražio znanje,
i packa poneka pala,
to se zvalo vaspitanje,
sva su ga deca slušala.

Roditelji govorili;
“udri kad ne bude znao”,
pa bi kući nastavili,
tamo gde je on stao.

Od Unicefa, Uneska,
stigoše dečija prava,
džabe olovka i sveska,
kad ostane prazna glava.

Da se najavi kad pita,
koji red i koja strana,
šta mora da se pročita,
na kom času i kog dana.

Roditeljima šerujem,
greške, propusti, šta, kako…
“Znate i ja sam iz struke,
napis’o je tačno tako!”

“Privatni profesor kaže,
da treba pet da mu date,
on nas nikada ne laže,
žalićemo se da znate”.

Inspekcija zatim sledi,
trkeljišu se papiri,
izjave svima prosledi,
ćuti, malo se primiri.

Sve piše u zapisniku,
šta ti se na teret stavlja,
i rešenje nastavniku,
“nemoj da ti se ponavlja!”

Rizikuješ kad daš keca,
da te svi ponižavaju,
škola, roditelji, deca,
od tebe svi bolje znaju.

Direktor će da te “štiti”,
“grešio si”, manja plata,
“daj pet, il’ će svašta biti,
znaš ti ko je njegov tata?”

Skrajnut u svakom pogledu,
rob čitavog radnog veka,
na piskaralo te svedu,
bez dostojanstva čoveka.

Od gospode do prosjaka,
nepriznat delom i likom,
od države i prostaka,
još se zoveš nastav(NIKO)M.

Za sve kolege prosvetne radnike i ostale koji shvataju važnost obrazovanja.

U noćima kad neće san na oči,
kad nespokoj se useli u sobu,
ko da kazaljke neka sila koči,
u svakoj senci naslutiš spodobu.

Ni mesečina nije istog sjaja,
navlačiš očne kapke ko zavese,
brojiš ovcu po ovcu, nema kraja,
svi spavaju, pitaš se da l’ prave se.

Vrtiš se, ali noć ti ne da mira,
turira neko motor na ulici,
i čini se da svaki auto svira,
nervozno škripe zubi u vilici.

U isti mah ti je hladno i vruće,
dok umivaš se mrmljaš; “bolje biće”,
znaš i u mraku svaki kutak kuće,
otvaraš prozor i vidiš da sviće.

Otiš’o je, im’o štelu,
kod rođaka s jednim dečkom,
par meseci na bauštelu,
vratio se deda s mečkom.

Belog dana nije vid’o,
samo spavaj, štedi, radi,
svakog leta sprat dozid’o,
sve je lako dok smo mladi.

Pomag’o je redom svima,
udomio brata, snajku,
al’ da dođe nije mog’o,
da sahrani oca, majku.

Nema decu, nema ženu,
u arendu dao zemlju,
rmb’o stalno treću smenu,
sad samuje u prizemlju.

Sa bratom ne razgovara,
srpska posla, zemlja, međa,
rođeni, kažu kad treba,
prvi okrenu ti leđa.

Bogatstvo je zaradio,
usput reumu i giht,
“za koga si to radio?”
tužno kaže; “ih vajs niht!”

Kad ga sretnem ja mu kažem;
“još si ti mlad, ma ne daj se”,
znamo on i ja da lažem,
kroz zube procedi; “šaise”.

Troši nemačku penziju,
na njegov se račun pije,
dobio hipertenziju,
“majne frojnde”, tako ti je.

“Ne bih iš’o da sam znao,
suvo zlato da mi nude,
svoj sam život proćerdao,
kojekude, majne brude!”

Dugo putovanje u Jevropu u ofucanom, nižerazrednom, smrdljivom kupEU,
nEUmitno će se kad tad završiti neslavno i poražavajuće, istorijskim fijaskom,
kao gnjecave kuglicE U prokislom, bezukusnom Balkanskom suflEU,
kotrljamo se bez nadE U tanjiru nEUbedljivih obećanja beznadežno dahćući pod maskom.

PrEUskim kolosekom klackamo se slomljeni i napaćeni kao dobro znani, nepozvani gosti,
strehE U usputnim stanicama nadvijaju se kao strašila nad sudbinama čemernika,
osvanemo katkad u hladnim, vlažnim bespućima gde rEUma nam prodire u kosti,
umivajući se u naprslom, požutelom vagonskom bidEU, sablasnoj oazi vernika i nevernika.

Sanjajući zavičaj s vremena na vremE Uplakani se budimo u hladnom znoju, skrhani od bola,
odagnamo strahove prEUsmeravajući ih u magnovenju u slatku utopiju, EUropsku fantaziju,
vireći ponekad čežnjivo i bojažljivo niz predvorjE U velelepnost i sjaj uglancanih spavaćih i kušet kola,
na izmaku snaga u samrtnom ropcu molimo se za spasenje; il’ Božji sud il’ EUtanaziju.

Sred Balkana dva su druga,
što zajedno dane broje,
daleko van dvojkinog kruga,
Glupomir i Trpivoje.

Od detinjstva ranog, zna se,
gledali su stvari svoje,
u se, na se i poda se,
Glupomir i Trpivoje.

Ćute, rade šta se kaže,
kultura osnovna to je,
uvek daju šta zatraže,
Glupomir i Trpivoje.

Kad pozovu da ratuju,
jave se da ih postroje,
da pucaju i gladuju,
Glupomir i Trpivoje.

Porez, dažbine plaćaju,
nikad ništa ne odvoje,
na loše dobrim vraćaju,
Glupomir i Trpivoje.

Politikom se ne bave,
nose kako im ga skroje,
skromno žive, Slavu slave,
Glupomir i trpivoje.

Kad pitaju; “nije loše”,
i gore biti moglo je,
šta imaju to i troše,
Glupomir i Trpivoje.

Nade nam je ponestalo,
pitaš se za to kriv ko je?
a znaš da smo svi pomalo
Glupomir i Trpivoje.