U noćima kad neće san na oči,
kad nespokoj se useli u sobu,
ko da kazaljke neka sila koči,
u svakoj senci naslutiš spodobu.
Ni mesečina nije istog sjaja,
navlačiš očne kapke ko zavese,
brojiš ovcu po ovcu, nema kraja,
svi spavaju, pitaš se da l’ prave se.
Vrtiš se, ali noć ti ne da mira,
turira neko motor na ulici,
i čini se da svaki auto svira,
nervozno škripe zubi u vilici.
U isti mah ti je hladno i vruće,
dok umivaš se mrmljaš; “bolje biće”,
znaš i u mraku svaki kutak kuće,
otvaraš prozor i vidiš da sviće.