И сада ме прогањају
мириси детињства.
Мирис дима
и печене паприке
са кубета
шири се насељем.
У то време
свака улица је имала
по неколико њих.
Правио се ајвар.
Сви су радили.
Очеви су доносили дрва,
понеко и пиво.
Ми, деца, чаврљали смо
и трчали око ватре.
Мајке су печену паприку
стављале у џакове
да се цеди.
Сутра ујутру,
ако Бог да,
паприка се меље,
ставља у шерпу
и дуго кува.
Тај мирис
увукао ми се у мозак
и ћути.
Чека…
Кад се ајвар заврши,
кува се пекмез од шљива.
Е, тога више нема.
Само још у мени
ћути,
можда плаче.
Сећам се…