Захуктао се овај живот.
Другови моји,
са којима сам век проживео,
одлазе ,
изненада,
без поздрава.
Шапућем
док улазим у ноћ
прекривену пуцњима
свих оних
који су решили
да нас нема.
Много их је.
Али ми се не дамо.
Ми смо ти
који и уз жртве
побеђују.
Крваримо.
Плачемо.
Уз музику и алкохол,
у првој кафани
ако преживимо.
Много вас је.
А ми ,
моја браћа и ја ,
знамо да преживимо.
Да волимо.
Да певамо.
Да плачемо.
Да гинемо.
У времену
док смо живели ,
макар мислећи
да смо живи.
Док нам други
не узме
живот.
Наше животе.