Корачам тихо
Пределима скривених
тежњи мог живота.
Тражим неку сигурност,
док животне мисли
у мојој глави
покушавају да разбију кодове
моје доброте.
Јурим смисао данашњице,
а бесмисао ме тихо убија.
У сваком тренутку
моје мождане олује
осећам неку љутњу,
а можда и бес.
Трудим се да заборавим
све глупости
које сам учинио
у својој бестидној младости,
пуној нездраве похлепе
и ружних догађаја
које покушавам да заборавим.
У нади
да ћу добити
генерацијски опрост,
који нам је
преко потребан.