ЛАМЕНТ ЗА ТОМУ
Раскошним би својим гласом постидео зором певце,
певајући од кафане, кроз вољено Печењевце,
ал’ далеко од њега си дно живота дотакао,
док си сваку своју песму пред публиком отплакао.
А песме ти беху нежне, баршунасте, дерта пуне;
носиле су тихи јаук емоција што се круне…
Не роди се још тај човек, што не хтеде да их слуша,
свакоме се у заносу к’о од стакла сломи душа.
Па од срче која пуца и просипа дијаманте
процветаше успомене по којима сад те памте…
Судбина ти лета крала и дугачке и зле зиме,
а давала тугованке уз звукове виолине.
Под страстима ломила се јужњачка ти топла душа
а кафана к’о истина наставила да те куша…
Све шансоне и баладе у срца си наша слио
док је усуд дан за даном, ка вечности одлазио.
Пратила те верна свита, музичари и гитаре
а биће ти комадале ноћи, жене и кафане
Опев’о си Бранку, Данку, Сању, Ану и Љиљану
чувајући као тајну осећања за Силвану.
Далеко у белом свету где те живот болно рани
нађе љубав, нађе верност и
лек срцу, у Гордани…
Она и сад на твом гробу у сузама пали свеће
молећи да спокој нађеш доносећи свеже цвеће.
Да ли, Томо, немир смири тамо где је небо плавље,
да ли беле руже леже, где ти меко је узглавље
дал’ те она песма прва, к’о невеста дочекала
и ране ти непреболне најзад нежно извидала.
Љиљана Тамбурић