У благогласју зоре када утихну свици
облак облачи нежну одору боје злата.
Даница звезда бдије, налик је ноћној птици
која баштини занос звезданих неповрата.
Жуборна река хрли тек разбуђеном горју
к’о медоносна пчела мамно-мирисном цвету.
Несташно класје дремље у мамном праскозорју,
док му зрикавац’појац прориче судбу клету!
Јутро кандилом златним милује белу росу
без слутње да баш тада почиње игра чила
облака растуженог, јер нежне сузе просу
на два јаблана што су давно се збратимила!
Озарен пламом славе нови дан гордо хита,
троши нештедимице врелину хујног лета,
па крдо плахих срна што се пољем џилита”
од жеге заклон нађе у мору сунцокрета.
Усред осоја лозе усамљен шаров дрема,
залаје тек покаткад на ласте што пролете.
Давно је прошло подне, нигде никога нема,
само на клупи старој бака чарапе плете…
У плаветнилу гора “умире” снена река
к’о утихнута чежња људи с последњом надом,
који се плаше тмине, можда их тамо чека
чамџија што у снове често доплови крадом!
Дршћу у златоносју облаци који плину
тамо где земља с небом прави линију танку.
Смарагдни одсјај врба тоне у ноћну тмину
где им несташни лахор шапуће успаванку.
