У благогласју зоре кад тихну плави свици
облак облачи нежну одору боје злата.
Даница звезда бдије, налик је ноћној птици
која баштини занос звезданих неповрата.
Жуборна река хрли тек разбуђеном горју
к’о медоносна пчела мамно-мирисном цвету.
Несташно класје дремље у мамном неспокоју,
док му зрикавац’појац прориче судбу клету!
Јутро кандилом златним милује белу росу
без слутње да ће баш тад почети игра чила
облачка растуженог, јер нежне сузе просу
на два јаблана млада што су се збратимила!
Озарен пламом славе нови дан гордо хита,
троши нештедимице врелину хујног лета,
па крдо плахих срна што по ливади “скита”
од жеге заклон нађе у пољу сунцокрета.
Осенчен хладом лозе под стрехом шаров дрема.
Залаје тек покаткад на ласте што пролете.
Давно је прошло подне, нигде никога нема,
само на клупи старој бака чарапе плете…
У плаветнилу гора “умире” снена река
као бескрајна чежња људи с несталом надом,
који се плаше тмине, можда их тамо чека
чамџија што у снове често доплови крадом!
Дршћу у златоносју облаци који плину
тамо где земља с небом прави линију танку.
Смарагдни одсјај врба тоне у ноћну тмину
где им несташни лахор шапуће успаванку.
