Месец: јул 2026.

Saša Milivojev: ĆELE-KULA (Stihove govori autor lično)

Saša Milivojev

ĆELE-KULA

I ovaj kamen što pred tobom stoji
Nije nema stena što je s neba pala;
To su lobanje naših predaka,
Što kroz kreč i vekove zbore.
To je zid straha što ga dželat sazda
Od živog mesa i vrele krvi.

Iz kreča tog surovog zida
Ne kuka samrt, niti milost prosi –
U njemu grmi neugašen oganj
I prkos mrtve vojske u zenice bije!

To nisu kosti što u zaborav tonu,
Tu goli užas besmrtnošću seva;
U svaki kamen uzidana psovka
umesto peska gnevno peva.
Pogledaj taj strašni mozaik od bola
Nije tek bedem pokorenog roblja,
Nego tvrđava što u ranama gnoji,
Groblje što kao svetionik u mraku gori.

Iz praznih duplja crno sunce gleda,
Gde svaka senka istoriju meri,
Tu gde je smrt skamenjena stala.
Pred zulumom i zlom turskih zveri.
Ova je kula pobeda nad tminom,
Užasan presto što se ka raju uznosi –
krvavi svedok pod nebeskim svodom,
gde gola lobanja do neba prkosi.

 

Copyright © Saša Milivojev

sasamilivojev.com

РЕШИЛИ СУ ДА НАС НЕМА – КОЗИЋ САША

Захуктао се овај живот.

Другови моји,

са којима сам век проживео,

одлазе ,

изненада,

без поздрава.

 

Шапућем

док улазим у ноћ

прекривену пуцњима

свих оних

који су решили

да нас нема.

 

Много их је.

Али ми се не дамо.

 

Ми смо ти

који и уз жртве

побеђују.

 

Крваримо.

Плачемо.

Уз музику и алкохол,

у првој кафани

ако преживимо.

 

Много вас је.

А ми ,

моја браћа и ја ,

знамо да преживимо.

 

Да волимо.

Да певамо.

Да плачемо.

Да гинемо.

 

У времену

док смо живели ,

макар мислећи

да смо живи.

 

 

Док нам други

не узме

живот.

 

Наше животе.

N E P R E Ž A L N O

Sahranih duboko sve minule dane
pod humkom u hladu da sećanje svene
gde presvetla zora nikada ne svane
da obasja stare, bolne uspomene

Tu gde crni vetar opelo mi poje
kroz fijuke bolne poruke mi šalje
u duši se zebnje kao pčele roje
da l’ bez tebe mogu produžiti dalje

I htedoh da krenem ka blistavoj zori
da zborano lice novo sunce greje
al’ želju mi pustu crno vino mori
dok se tvoja slika na dnu čaše smeje

Kada sklopim oči nek zvona zaneme
nek suza ne padne na humku od gline
nek vetar odnese neprežalno vreme
pod humkom u hladu ledene tišine.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
04.07.2026g.

СЕЋАМ СЕ НЕКАДА…. КОЗИЋ САША

 

И сада ме прогањају

мириси детињства.

 

Мирис дима

и печене паприке

са кубета

шири се насељем.

 

У то време

свака улица је имала

по неколико њих.

 

Правио се ајвар.

 

Сви су радили.

 

Очеви су доносили дрва,

понеко и пиво.

 

Ми, деца, чаврљали смо

и трчали око ватре.

 

Мајке су печену паприку

стављале у џакове

да се цеди.

 

Сутра ујутру,

ако Бог да,

 

паприка се меље,

ставља у шерпу

и дуго кува.

 

Тај мирис

увукао ми се у мозак

и ћути.

 

Чека…

 

Кад се ајвар заврши,

кува се пекмез од шљива.

 

Е, тога више нема.

 

Само још у мени

ћути,

 

можда плаче.

 

Сећам се…

Најбоља песма за месец: ЈУН 226.

Saša Milivojev

FABRIKA SAPUNA

(O ustaškim zločinima nad Srbima u logorima smrti, o Jasenovcu, o Vidovdanu, i o fabrici sapuna od ljudskog mesa)

O, stojte, vetrovi, nad paklom što se peni,
Gde gnusni dželat ljudsko meso kuva!
U strašnom grotlu, u crvenoj peni,
Zver crna divlju tajnu mraka čuva.
Na Vidovdan se krvari i kune,
Dok hropac roblja nebesa potresa,
A sudovi se gnusnom mašću pune
– Iz kace niče sapun ljudskog mesa!

Čuj, to je krik što vekovima ječi,
U žici bodljikavoj gde umire nam slava.
Vidi, ovde nema ni suza ni reči,
Gde bezimena srlja odrubljena glava.
Kraj Save mirne, što polako teče,
Dželatski pir se slavio svako veče,
Gde vrbe klete crnu kletvu nose,
Dok mrtve oči u beskraj prkose.

Iz kostiju naših, iz nevine krvi,
Što u pari vrišti i isparava,
Nek ustane gnev što dželate mrvi,
Jer u toj smrti večna snaga spava.
Pod senkom vrba, gde se ponor krije,
Gde ustaški bljesak seče mrak i tminu,
Sava mutna ljudske suze pije,
Dok mučenička tela tonu u dubinu.

Ovo je grobnica strašnija od mora,
gde i bezdan drhti pred ljudskim krikom;
ovde se rađa najkrvavija zora,
nad kostima što ćute pod krvavim krstom.
Na Vidovdan, kad nebo nemo ćuti,
Iz sapunice strašne naš se prkos budi
I neka dželat u svom grehu sluti:
Sudiće mu jednom ovi mrtvi ljudi.

 

Saša Milivojev

ПРОШЛЕ ГОДИНЕ – КОЗИЋ САША

 

 

Било је то прошле године,

јул месец.

 

Ноћ врућа, прави пакао.

Јутро топло,

врућина убија.

 

Кафу пијем, врелу,

мени баш прија.

 

У крошњи ораха

видим гнездо.

Чије, не знам.

 

На ободу гнезда

шарена птица

и два мала створења.

 

Главицама милују мајку.

Гледам, разнежио сам се.

Одједном,

птица одскочи,

гурну прво једно,

па друго

преко руба гнезда.

 

Занемео сам.

Гледам, не трепћем.

 

Птићи падају,

право на главу…

 

И у тренутку,

прхнуше.

Полетеше.

 

На кров оближње куће.

Добро је, помислих.

 

Добро…

 

Сипах себи

чашицу ракије.

 

Док сам је испијао,

приметих мајку,

слете и она на кров.

 

И одлетеше заједно

према Макишу.