Месец: август 2025.

ШАПАТ ВИНА

Кад узмем чашу са вином црним
осетим како полако трним
потиљком струји врелина нека,
ко перо лака, ко свила мека
спушта се кичмом, на пете капље,
па заголица ко крилом чапље.

Опојни нектар грло ми стегне
стара ми туга на срце легне
ал то је онај бол који годи,
кроз тунел сећања тихо ме води
па ме наведе стара путања,
на заборављена шапутања.

Арома Вранца чула ми буди
сетим се опојних његових ћуди
мирис му плетем у венац нови,
да ми оживе сањани снови
да ми потечеш венама плавим,
да те у зенице очију ставим.

Са сваком чашом приђеш ми ближе
и сета стара опет ме стиже
у бунилу ти шапућем име,
са шапатом се ређају риме
насликам сенке, а оне беже,
за нову реч их поново вежем.

Љубав је наша имала име
увек уз вино пишем јој риме
моје су мисли, твог лица пуне,
светлиш у њима ко срма Луне
држе ме живом сећања на те,
ех кад би могла бар да те врате.

И ноћас пијем, вино ме јача
највише кад сам на рубу плача
наше су туге покриле магле,
сузе су радости, давно превагле…
Често нестанем, нећу да дишем,
ал ти уз гутљај песму напишем!

Љиљана Тамбурић

KAD SU NEDELJE BILE PRAZNICI

Nekada su nedelje bile ko praznici;
Na njih mi detinjstvo i sada miriše
čuvam ta sećanja u svojoj riznici
o njima ću nešto danas da vam pišem.

Jer nedelja ne beše dan kao ostali
u svakoj je kući bila mala slava
tada se posao na njivi ostavi
a deca se raduju jer se duže spava.

Imasmo u selu crkvicu bez krova
samo obeležja Svetoga Jovana
kasnije tu niče lepa crkva nova
od priloga vernih beše sazidana.

No kad bejah dete ne idosmo često
jedino kad blizu kosismo livadu
retko ko je nedeljom posetio mesto
i sedeo tamo u debelom hladu.

U selu je svaka kuća bila složna
i srećom je zračila spolja i iznutra
iako nam čeljad beše baš pobožna
na Boga ne moslismo u nedeljna jutra.

Muzika se narodna orila iz kuća
glasno, da se čuje i od sela dalje
pucala su Safetova i Kvakina pluća
a uveče humor od Mije i Čkalje.

Muškarci su nedeljom obrijani bili
jer preko nedelje nemadoše kada
obučeni lepo, pred zadrugom pili
posle ručka tražili najmračnijeg hlada.

A žene ko žene, vazdan zapošljene
nedeljom se trudile da se sve očisti
poslovima poljskim dobro okaljene
kućni su im bili najlakši na listi.

Metlom se pometu prvo stepenice
pa avlija cela i jendek kraj puta
dok iz kujne mirišu sveže prženice
i proja sa sirom, od jaja sva žuta.

Ćilimi i čerge na doksat se stave
da nedeljno sunce i na njih ogreje
pod strejom se ljube laste cvrkutave
povetarac polen po šeboju seje.

Žbunje ruzmarina, čepari s muškatlom,
Zdravac i Dragoljub, Lepi čovek, Kata
svo to cveće beše pod nebeskom kapom
lepota što vredi ko vreća dukata.

Dve klupe pešačke i malo astalče
u hladu vinjage ispred male kuće
karirani stolnjak, bokal i kotarče
a u njemu parče gibanice vruće.

Na stolu i flaša šljivovice stare
kad komšija dođe da se njom počasti
onda krenu rakiju da piju i hvale
dok slaninu meze, belu, punu masti.

Razni su se mirisi oko kuća vili
od ručkova raznih i tazega hleba
Nedelje su dani svetkovine bili
na kolače miris diz’o se do neba.

S jabukama pite, grancle i kiflice
praviše se samo na crveno slovo
tek da se popuni vreme dokolice
jer od ponedeljka u polje ponovo.

Nedeljom mi majka plela pletenice
jer jedino tada imala je vreme
onda bi otišla, jer su družbenice
na sokaku važne otvarile teme.

Stajalo je tako po nekol’ko žena
na prašnjavom putu po sredini sela
računale kad je mesečeva mena
jedna blagosiljala a druga se klela.

A nama je deci najdraža crtanka
bivala prašina svilena i meka
što na vrhu crnog gumenog opanka
prvu letnju kišu sa užitkom čeka.

Po prašini toj smo utapkanoj šakom
kažiprstom slike crtali iz mašte
koje su se brzo, već sa prvim mrakom
brisale sa vetrom što dune kroz bašte.

A uveče kada sunce se opklati
i u božur crven na nebu procveta
Kosmos se nad selom sav zlatom pozlati
i povede nedelju na put oko sveta.

Ljiljana Tamburić