ШАПАТ ВИНА
Кад узмем чашу са вином црним
осетим како полако трним
потиљком струји врелина нека,
ко перо лака, ко свила мека
спушта се кичмом, на пете капље,
па заголица ко крилом чапље.
Опојни нектар грло ми стегне
стара ми туга на срце легне
ал то је онај бол који годи,
кроз тунел сећања тихо ме води
па ме наведе стара путања,
на заборављена шапутања.
Арома Вранца чула ми буди
сетим се опојних његових ћуди
мирис му плетем у венац нови,
да ми оживе сањани снови
да ми потечеш венама плавим,
да те у зенице очију ставим.
Са сваком чашом приђеш ми ближе
и сета стара опет ме стиже
у бунилу ти шапућем име,
са шапатом се ређају риме
насликам сенке, а оне беже,
за нову реч их поново вежем.
Љубав је наша имала име
увек уз вино пишем јој риме
моје су мисли, твог лица пуне,
светлиш у њима ко срма Луне
држе ме живом сећања на те,
ех кад би могла бар да те врате.
И ноћас пијем, вино ме јача
највише кад сам на рубу плача
наше су туге покриле магле,
сузе су радости, давно превагле…
Често нестанем, нећу да дишем,
ал ти уз гутљај песму напишем!
Љиљана Тамбурић
