STRAŠNO

Kada bi ostala sama,
postajala bi ispunjenija.
Okruženje u kome je živela
uticalo je na silne ružne osećaje.
Ako bi neko prišao bliže,
iznenada bi pala, izgorela se
da ne nabrajam više
Čuje li hod prema vratima,
zatvaranje kapije, tišinu u kući,
iznutra bi se nasmejala.
Nekada bi uzela i olovku,
otvorila svesku pa počela da piše,
ali naglo bi odustajala.
I sveska je neko ko je uznemirava.
Trag mastila na listovima
sve je ponavljanje bolnih događaja.
Strašno. Strašno.
Nepomično će ležati i živeti.
Tišina kolje vučjim zubima.

Књижевни конкурс – “ЗЛАТНО ПЕРО” Књажевац

Љубав без граница

Поштовани аутори, након успешно завршеног 18. међународног књижевног конкурса “Љубав и уметност” и објављивања зборника, наш и ваш књижевни клуб “Златно перо” из Књажевца организује нови, 19. међународни књижевни конкурс за најлепше радове под називом “Љубав без граница”.

Аутори могу слати своје радове искључиво мејлом zlatnopero14@yahoo.com потписане пуним именом и презименом – илустрације, текстове, песме, приче и одломке из својих романа до 10 куцаних страна на ћирилици и латиници, као и на страним и наравно свим језицима народа бивше Југославије.
Настави са читањем “Књижевни конкурс – “ЗЛАТНО ПЕРО” Књажевац”

ŠAPAT BOGOVA

Kad poteče voda iz kamena lednog
kroz nemani crne,đavoljih rogova
da napoji tlačenog slobode žednog
milosrdnom suzom,šapatom bogova

Svaka bolna suza u reku se sliva
pa umilno,tiho livadama teče
da đavolju tamu svetlošću umiva
da podigne ljude što pred strahom kleče

Ko nebeska vojska potekoše reke
svi biseri mladi,sveti,nebrojeni
spojiše se stene nekada daleke
svi narodi naši mržnjom razdvojeni

Pogledajte staze gde se mladost kreće
razdragana srca što ka svetlu vode
tamo gde su prošli niče divno cveće
iz semena svetog,semena slobode.

autor
Jovica N. Đorđević
15 03.2025g.

POETRY – ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић


ХВАЛА! Ево да се и ја захвалим Књижевном клубу “ЗЛАТНО ПЕРО” из Књажевца мојом песмом “ПОЕЗИЈА”. Сви који активно доприносе развоју поезију заслужују признања, јер до материјалне сатисфакције тешко да ће доћи. /Љубодраг Обрадовић – уредник сајта/.

     

© Љубодраг Обрадовић  – Prevod na Engleski Zora Mitrović

ПОЕЗИЈА

Поезија је опсена, илузија.
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни.
Лавиринт који у нама сија.

Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба.

Поезија је спас, за све нас!
И за оне друге, што само
у стварности љубе
и не знају за занос рима,
кад срце клима,
у заносу прељубе,
штиха и стиха!
Настави са читањем “POETRY – ПОЕЗИЈА – Љубодраг Обрадовић”

ЗАР ОПЕТ ? – КОЗИЋ САША

Једна група студената шета.

Једна се игра у парку.

Трећи праве блокаде…

А ми, народ, као ‘41 гледамо,

да ли ће се сударити,

да ли ће неко пуцати?

 

Са једне стране наши, са друге њихови,

пета колона засебно.

Страшно!

Зар опет?

Докле више, браћо Срби, докле?

 

Мајке ће плакати,

очеви ће немо гледати,

а браћа ће се светити.

Четири слова С нас опомињу,

Бог је на нашој страни.

 

Али шта ако пустимо оружје,

ако брат брату каже: „Доста!“

Можда још није касно,

можда Србија још може да дише.

 

Јер, ако будемо делили крв,

делићемо и гробове.

А ако спојимо руке,

спојићемо и будућност.

 

САМО СЛОГА СРБИЈУ СПАСАВА.

ШТА БИ БИЛО- Драган Милошевић

ШТА БИ БИЛО

Шта би било
да се једно гнездо
није свило?

Да се ​​једно гнездо није свило
птичурине црне у хаосу би летеле
И ништа не би било.

Шта би било
да до неба
нема једно крило?

Да до неба нема једно крило
кише би лиле , сунце пекло
И птица не би било.

Шта би било
да птиће не прати
једно око мило?

Да птиће не прати једно око мило
однеле би их птичурине црне
и будућности не би било.

Шта би било
да се ребро
Из груди није збило?

Да се ​​ребро из груди није збило
ни птица ни будућности
И ништа не би било.



Драган Милошевић
07. 03. 2025. 
Б  Е  О  Г  Р  А  Д

СРБИЈА СЕ БУДИ – КОЗИЋ САША

Тражим.

Чекам.

Гледам широм отворених очију.

Свуда око мене—завист, несрећа и пропаст.

Зло.

Полако, кроз уздахе бола моје душе,

схатам: ово је глобална борба.

Добра против зла.

Истине против лажи и обмане.

Повремено патим.

Плачем.

Много зла ће потећи улицама градова.

Али победа ће бити слатка.

Никада више незнање неће доћи

да просипа своје знање незнања.

Мора да зна…

СРБИЈА НЕЋЕ СПАВАТИ!

ОНА ЋЕ РАДИТИ!

Градити путеве, школе, будућност.

Писати књиге, садити њиве, дизати се

из пепела.

Нема предаје

ПУТ – Далибор Шкорић

Из Крагујевца се до Београда,
некада путовало око две недеље,
воловском запрегом,
разлоканим блатњавим путевима,
тако пише у некој књизи.
Данас се стиже за пар сати.

 

Али, јеси ли се икад запитао,
Крагујевчанине,
шта ћеш ти у Београду?
Или бар,
шта ћеш толико често?
Да није могућност створила потребу,
а не обрнуто?

 

А један је отишао, не у Београд,
него чак у Париз.
Тамо је питао чему служи кула,
па нису знали да му кажу,
али су му рекли да Нотр Дам
значи „наша госпођа“,
а он питао: „Која?“
Ипак му је било драго што је путовао,
па је свима причао.

 

Шта ће Крагујевчанин у Београду
и шта ће овај у Паризу?
Шта ћу ја на Високим Татрама?

 

Шта ће било ко, било где?

 

Било ко иде било где
јер осећа да постоји нека веза
између путовања
и живота.

 

Ево и ја путујем:
пуна, испрекидана, пуна,
асфалт је врео,
а на њему пресован јеж.
Поуздао се у бодље,
али није помогло.
На путу, као и у животу.

 

Скашена лисица,
а мислила је да је лукава.
Претицао по пуној – судар.
Возио пребрзо – слетео с пута.
А јарци и дрвеће само чекају,
на путу, као и у животу.

 

Татре, титрање, тетреби.
Ништа од овога једно с другим нема везе,
само личи.
Па и у животу толико тога само личи на нешто,
а с тим нема везе.

 

Крај пута стоји Свети Кшиштоф,
заштитник возача,
а кад кажем Кшиштоф, најежим се,
као и кад помазим сомот.

 

Стоји камени Кшиштоф, најежих се,
сив, са пластичним цвећем.
Ружно је, брате, ружно,
на путу као и у животу,
а ружно је све вештачко
и беживотно.

 

Носио је путнике преко реке
на леђима, бесплатно,
једном и самог Бога.
Био је архетипски превозник, Носач,
као што му и име каже: Христи – форос,
а сад му дали да буде ресорни светац
у министарству саобраћаја.

 

Падови и деградације,
на путу као и у животу,
а за своје смо, за разлику од њега,
увек сами криви,
јер нисмо као Кшиштоф.

 

Најежих се.

 

ПОЈЕДЕ НАС ВРЕМЕ -КОЗИЋ САША

Видим…

Решила си.

Одлазиш.

Добро.

Само знај – речи не постоје,

оне које бих ти сада хтео рећи.

За то ми је потребан цео живот.

А њега… сада немамо.

А имали смо.

Били смо срећни.

Млади. Заљубљени.

Онда си ти решила да одеш.

Зашто?

Твоја лудост… или?

Мислиш – то је то.

Сетићеш се ти мене.

Овог парка. Кише. Свега…

Али нас неће бити.

Време ће нас појести

до последњег сећања.