Добродошли!
ЗНА ЛИ МЕСЕЦ
Зна ли Месец коме се ноћас
Ноћас јадан радујем
Својој рани
Или мелему
Зна ли Месец коме ноћас снове шапућем
Радости или чемеру
Не зна он и не уме знати
Само види нове листове исписане
Како их ветар носи
Види он коме се грешан радујем
Зна он чије су то очи
Настави са читањем “ЗНА ЛИ МЕСЕЦ – Ана Миливојевић”
Лутам путевима пуним туге,
тражим изговор за време,
проведено у шумама саме лажи.
Моје “ја” прича приче
о догађајима пре потопа,
када је истина била истина,
а лаж – само лаж.
Данас је истина лаж,
а лаж мишљење.
Сви паметни су луди, лудаци знају све
Све се своди на мреже.
Оне су постале истина,
а истина се мери кликовима.
Заборављамо речи,
заборављамо мисли,
заборављамо људе.
Настави са читањем “ВРЕМЕ ЛАЖИ – КОЗИЋ САША”
Не брину
кад ти кажу
да не личиш
на себе.
Подвуци црту
поред сваке речи
и размисли мало.
Помири свој его
са пријатељима
који те воле.
Забрани да ти одузму
лепе мисли и жеље
и научи да се смејеш.
Сутра је нови дан
Који ће потврдити
твој ИДЕНТИТЕТ.
У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ
Стајао је у сенци дивље трешње
и гледао како се зелени лист јавља…
Сунце је златно на небу сијало,
ко да сјајем пролеће поздравља.
Љуља се капут на погуреним леђима,
а ветар носи седе праменове косе.
Лете лептири по зеленој трави,
топлину и радост са собом доносе.
Он је у сенци дивље трешње,
кроз њега јуре бројна сећања…
Можда је све то прошло време,
али памћење нема те дилеме.
Сенка почиње полако да бледи,
јер Сунце креће на далеки пут…
Он и даље испод трешње седи,
чека Месец да изађе жут.
На трешњи остаје заувек њено име,
записано у смирај далеког дана,
када му она читала своје риме,
док су чекали да сване зора рана…
Ти знаш како изгледа истинска
престоница ове земље.
Отћутаћу прошлост, јер си рођена
за будућност.
Демонолики ломе винограде стрепње.
Ваш дух неће сломити таква окрутност.
Свако ко удари на Свето тло.
Без сумње душу храни отровом.
Ударио је на Српство.
Нада ли се добром поново?
Јесен у теби је тако Жива ,
Сунце те обасјало, а нигде Лада ,
Ни пролеће више не зна како изгледа Весна,
Али кад зима дође ту је Морана.
Нећу дозволити да истина не угледа дана.
Крваве сузе градише мостове.
Небом се надвило јато црних врана.
Нису достојни да служе ни молитве,
ни постове.
Немају слободу ако не узму туђу.
Прогнани их прогоне.
Мајко света Василиса
под небеском капом у рај нека уђу.
Јер не постоји рај из ког неко
није покушао да побегне.
Темељи светиња, узглавље Христово.
Сви су покушали да те сруше.
Опет видим Лазара вратио нам Косово.
Заувек си душа моје душе.
Као син човјечији гдје ћу главе скрити
Ходочастим теби мом Незабораву
У будућем, данас и сутра ћеш бити
Док у туђој кући славим крсну славу.
Носим жиг на тијелу, десетљећа рану
Мртви снови, живе душе корачају к Теби
Све што дише стреми несванулом дану
Напусти ме десницо, идем Отаџбини.
У недоба здравица: Сине, срећан брат
Служба траје, тамјан, звецкају помпони
Помјешане сузе, јецај, одапети плутони
Крваве им руке, Језавеља врши рат.
Тебе скупа славе васкрсли и живи
Чујем поносан најтужнији дурски зов
Отаџбино моја, прими залог жртви
Касну стражу, свјежу раку, затрпани ров.
Загрлићу твоје крило платинаста моја
Уздигнути храме са престолом и троном
Изворе енергија и нетварних боја
Пригрли раба са мртвијем сном.
„Хало, да ли ме чујеш?
Ма ниси ти за њих случај,
као што кажеш,
нити их занима шта је истина,
ти си за њих проблем,
који гледају да реше
на најјефтинији могући начин.
Треба им за неког то радно место,
али не брини,
такав отказ код нас не постоји.
Ми им сад мало дрмамо кавез,
а то нису очекивали.
Можеш да се судиш двадесет месеци,
па после то време да наплатиш,
а можеш и да им тражиш унапред.
Морам да видим то што си написао.
Не сме да звучи као претња,
ни као претерана критика,
ипак, говориш о нечему
што је његово власништво.
Ја бих почео бесконфликтно,
са добрим жељама,
али између редова
треба да види да се не шалиш.
Можемо код истог оног шопинг центра,
около нема места за паркинг,
али унутра можеш остати два сата.
Доле, мало низ улицу је наргила бар,
ту дођем често са клијентима,
не због пушења, већ је место пријатно,
мада понекад и нама донесу
и најтврђи се ту раскраве.
Има једна мала што ради тамо,
с оним пачијим уснама,
што многе нервира,
али мени је то о-кеј.
Силиконка, знаш каква је,
спремна.
И још да ти кажем:
да сам на твом месту,
ја бих им тражио више.
Не кажем то због мојих десет посто,
то је и психолошки тако.
Тражиш више, да би добио мање.“
А на ријеци Уни,
код Мартин Брода,
иза посљедње старе воденице која шкрипи,
постоји зараван
на коју и даље у зору долазе срне.
Опрезно прилазе,
застајкују, чулећи уши,
попију мало светлуцаве, бистре воде,
дижу главе
и гледају око себе влажним, црним очима,
па кад се пастрмка праћакне,
одскакују
и трком нестају у правцу шуме.
А низ ријеку струју мирис
орошене дјетелине
и вријеска.
© Далибор Шкорић
За све болесне време стоји, победа је ако проведеш ноћ спавајући.
Оног тренутка када схватиш своју болест као неку ствар, понашаш се према њој незаинтересовано. Бациш је у запећак свог живота. Када почнеш да живиш живот, када почнеш да се радујеш животу баш онаквом какав јесте, победио си. Време опет тече. Опет си жив.
Почињеш да се бавиш цртањем, писањем или нечим што ти живот чини подношљив , жив си опет. Између тих тренутака радости, постоје и дубоки понори туге, страха и усамљености. Али чак и у тим тренуцима, нада тиња.
Ниси сам. Потражи људе који те разумеју. Мале ствари постају велике: топли чај, сунчев зрак на лицу, осмех вољене особе. Све су то победе.
Створене у славу живота
Ponekad zaćutim,samoća me mori
šćućuren u uglu obavijen tamom
zalud čekam nekog da vrata otvori
da dotrči meni umornom i samom
A tama je blaga kao oči tvoje
natapa mi dušu,pušta je da sanja
tek ponekad svetle zatrepere boje
ko uzdasi bolni prvog mi saznanja
Od vlage i buđi nozdrve mi bride
ko štene zacvili na vratima šarka
ponada se duša možda neko ide
al’ vetar zaćuti,sve je bilo varka
I svaki me časak ko vino ispija
misli brzo blede,snovi mi se ruše
čekam da me Gospod grešnog blagosilja
da otvori nežno vrata moje duše.
autor
Jovica N. Đorđević
01.03.2025g.
