Dan poezije ~
pesnici dozivaju
kog preživelog
Месец: март 2025.
KROZ VRIJEME – Mirko Popović
ugledasmo se u dnu velikog
sarajevskog šadrvana
zastadoše oko nas svi
koji u nijemosti romore
jesmo li tek iluzija
ili žižak mjesečevog sjaja
skrivena suza izmaglice
uvenula u daljinama
ugledasmo se u iznenada stišanom
gradskom zvukovlju
nasmijani kroz vrijeme
iščezlo
niz ulicu lipa
ugledasmo se nad neumornim
grgoljem vode kao riječ bijelog
izlizanog kamena
kao neizgovor onoga što više
nikada neće biti
„ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА – ПоезијаСРБ“
Снимио Љубодраг Обрадовић
Песничка сусретања ПоезијаСРБ за март 2025. године завршена су песмом “КО ТЕ ИМА ТАЈ ТЕ НЕМА” коју је отпевао Љубиша Боровац уз пратњу Мирослава Маринковића Којице на хармоници. (Песма “Ко те има тај те нема”, коју је написао Бане Крстић, ушла је у легенду домаће музике. То је песма за лаку ноћ, поп-рок песма и романса; стихови, музика, певају и свирају: група Гарави сокак, а певају је и Звонко Богдан, Џони Штулић, Драган Којић Кеба и други…)
Снимио Славиша Паунковић
Снимио Љубодраг Обрадовић (други угао)
А како је почело и како је било погледајте у видео снимцима Славише Паунковића и Љубодрага Обрадовића. Уживајте!
KOJA JE ČEKALA – Mirko Popović
Pisala sam ti šaputanjem zvijezda
kad još nisam znala da će jednom
zalutati moje riječi da će kao rijeka
isteći nedovršeno vrijeme
u poetičnom sjaju mojih očiju
Pisala sam ti kad pisma su
razdanjivala nebo nad liticama
izrastala u viteze riječi
što blistale su nad oceanima
izvanjezično tkajući tlapnje
čije disonance me ponekad
uvjeravaše da sam sretna
Sagarala sam kad sunce je tonulo
za crne kore starog jasena i umiralo
pod kistom mladih snjegova
u listopadu a san mi pričao
kako treba gledati preko bedema
preko uma preko djetinjstva
Sagarala sam kad su strah
i usplahirenost stvarali sazvučje
prazninē i izobilja poricajući svijet
u kojem te neće biti
Pisala sam ti i kad je jeku
praznog prostora trebalo zagrliti
i bez pokrića slušati bit svijeta
u utihnulom satu i srcu
pred svitanje crkvenih zvona
punim praznine punim iluzije
ГОДИНЕ ЋУТЕ – КОЗИЋ САША
Године у мени ћуте, тражећи мир у мислима сутрашњице.
Палим цигарету, замишљено издишем дим из груди, тражећи истину прохујалих година, мртве тишине и заборављених љубави – оних које беже у заборав сутрашњег времена.
Сви знани и незнани из моје историје стоје у истом реду, обележени и заглављени у мртвилу прошлости, спремни на превелику жртву – жртву узалуд изгубљеног времена.
Године неповратно пролазе, заробљене у северном лету, међу висибабама у процвату, где се све у трену мења. Где ништа постаје све, а све се претвара у сутрашње велике јутарње наде.
Овога живота
FRAGMENTI – Mirko Popović
Tu negdje iza nečeg
grad je i purpur davni
Krajičkom oka lelujav izlog
u splitskoj tridesetdva
Ogledamo se u njemu
kad kasno se vraćamo
kao daleki koraci
u kojima nam imena odjekuju
Šutimo duboko u noći
tu negdje je iza nečeg
šarmantan grad
Visoko nad njim
imena zvijezda izgovaramo
dok plove nijeme kao zora
Tu negdje iza nečeg
neotriježnjeni već ispraćamo
sliku jutarnjih tramvaja
Prije vremena tmastih kiša
lelujamo s podnevima
Kao nekad zagrljeni
niz obronke ljeta
ne skrivamo suze
nijemo spuštajući krizanteme
na malom groblju
Niz bulevar naše se sjene
sapliću i raspliću kao iluzije
A tu negdje kao sreća
ostala u venama
zastala u tajnom
prostoru perspektive
diše grad i purpur davni
OPSKURNA ZVIJEZDA – M. Popović
otići će
kad pomisliš da ništa nije
lišeno svrhe
kad sve stane u mali
kovčeg uspomena
i bajke i pobjede
i sumraci i stranputice
i želje i dileme i nadanja
i oči koje su te jednom
kad sniježilo je
nad obrisima svijeta
zaboravile
otići će
na imendan na rođendan
bez ruže bez poljupca
kao da sve je bila varka
kao da nikada nisu zastali
tvoji koraci ispod starih jasika
da bi se sjetio kako nikada
ni na što nisi odgovorio
u strahu da nećeš istrpjeti
ako iz svakog odgovora
nova pitanja nahrupe
otići će
a ti ćeš šutjeti zagledan
u rasute fragmente
sopstvenog života
po kojima će još samo
i neprestano padati
sitan srebren dažd
NIKOG NE ČEKAM – Mirko Popović
iza prozorskog okna ostalo je
lijepo subotnje popodne
i pepeo šutnje po krovovima
nešto bih izmislila
crtala bih oblake po gluhom
i golom nebu bez ijedne ptice
ali umorne mi ruke
bez glasa i pokreta
nikog ne čekam
možda želim sugovornika
bez ovog jedva vidljivog
treperenja lišća u krošnjama
ali nitko ne korača
putem koji je potonuo
kao da vodi na počinak vječni
u lijepo subotnje popodne
bez pokreta ispratim
/kao da milujem/
pad ploda divljeg kestena
dolje negdje duboko
ispod osmoga kata
iza uma
koji se bezglasno odjeknuvši
otkine i otkotrlja u Gluho i Duboko
po strogo ispoštovanom
zakonu gravitacije
БОЛОМ ПО БАРИЦАМА – КОЗИЋ САША
Уморан лутам, мокрим и покислим улицама града. Газим по барицама , ноге су ми мокре
Не гледам у пролазнике, већ у пацове који се даве у води суморне и досадне кише.
Улазим у кафану, све је сиво, покисло,окачено је на чивилук, суши се.Док мирис устајалог дувана и ракије , даве присутне
Ја уморан, гладан,жеђ ми грчи стомак надут и пун свакојаких гована мог живота .
Рукама грчевито држим, зелену флашу пива . Испијам је у трену . Бол стомака ми разара мисли
Идем на кишу
Боли ме
Газим по барицама
Ноге су ми мокре
ХОЋУ ЧОВЕКА -Здравка Пап
Хоћу човека
Који се ничега не боји
И пева у хору великих јунака
И сања слободу у целом свету
Хоћу борца
Ратника и ловца
Да сија и мрачи
Кад за то дође време
Ако не уме да се бори
И пушку на рамену носи
Нека се определи за ћутњу
И буде гмизавац који гмиже
Моју су душу газили људи
И тражили пристанак да јој осеку крила
И да је муче и тероришу у животу
Никад се предати нећу
И тражити да ме заволе
У вери и борби коју следим
И молитви за мир и слободу