Месец: март 2025.

ПЕСМА 2024. ГОДИНЕ


Уредник сајта Љубодраг Обрадовић

Поштовани посетиоци, драги песници,

1. Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одабрао најбоље песме у 2024. години. Жири (5 чланова) је свестан да се све песме које је одабрала Љиљана Тамбурић за песме месеца у току 2024. године одличне  и да је ово само субјективни избор овог жирија.

ДАКЛЕ, Песма 2024. године је песма: Јовице Ђорђевића – ДА ЈЕ МЕНИ.

Јовица Н. Ђорђевић

ДА ЈЕ МЕНИ

Да су мени звезде из очију њених
место сунца њима красио бих своде
летели би небом срца припијених
златио бих стазе што ка њој ме воде

Да је мени мирис њене косе црне
зидао бих куле бисерима белим
љубио бих стопе мале нежне срне
хранио бих душу пољупцима врелим

Да су мени њене руке око врата
да је нежно, топло привијем на груди
љубио бих звезду свима из ината
не бих дао зори да небо заруди.

Да је само среће да се мене сети
сиво би ми небо сво прекрила дуга
да ми нежно на длан као пчела слети
не би у мом срцу царовала туга

© Јовица Н. Ђорђевић

2. Друго место освојио је Жељко Поштић са песмом ЧОВЕК ОД СЛАМЕ.
3. Треће место равноправно су поделили Александар Недовић са песмом САН СТАРОГ АЛАСА и Дејан Шимурда са песмом ДОМАЋИ ЗАДАТАК.
Посетиоци сајта су овако гласали (данас 31.3.2025. године до 18:21 сати)

1. Прво место освојио је Јовица Ђорђевић са песмом ДА ЈЕ МЕНИ (добио 153 гласова).
2. Друго место  освојио је Душан Комазец са песмом ПОЉЕ КОСОВО (добио 123 гласова).
3. Место су равноправно освојили Светлана Биорац Матић са песмом КАД УМРЕ СЕЉАК и Љубодраг Обрадовић са песмом СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ (добили по 21 гласова).
Настави са читањем “ПЕСМА 2024. ГОДИНЕ”

НА ТАЛАСУ САМОЋЕ – КОЗИЋ САША

На таласу сопствене самоће јездимо путевима трпељивости и духовности.

Схватамо стварност као потрошну робу у надолазећој богом скривеној будућности , која прикрива путеве велике истине

Скривене од наших очију. Постајемо свесни , тихи весници врелог пролећа , пуног сјаја историјске будућности,која ће , као и увек , проћи поред нас.

Долазе испуњени јадом  , да истерају сите и похлепне .  А ми, затечени , тврдићемо опет да су нас сурово преварили да имају неке своје више циљеве борбе

BEZNAĐEM IZBRUŠENO – Mirko Popović

 

 

pred san dojmio me šapat trave što se
kao val ulijeva u bjelinu bolničke sobe
tko bi mogao znati zašto se
u tom času sjetih ljubavnog pisma
što more ga je prije mnogo godina
izbacilo na obalu i do beznađa izbrusilo

u nedostatku cigareta i u navali
glasne tišine melankolično svoj lik ispraćam
tamo gdje je utihnuo sat i netko neznan
s nijansama bezbojne infuzije
glasno čitao poeziju a u meni su
oživljavali retci poznatog
romanesknog uratka

i sinoć sam u toj disonanci neobične radosti
uspio prevariti sebe da sam sretan
unatoč tome što već krvare buduća proljeća
u kojima ću postajati tek oblutak i žal p
od krikom ptice koji ne pita zašto   j e s i 
ni otkuda si ni kamo ćeš ni što ćeš

 

 

 

S U D B A

Kada dođe časak da ja trebam mreti
dok u oku trepti kleti život ceo
sa usana lednih sudbinu ću kleti
što mi uze dušu i života deo

I vreme što prođe preko moje glave
kao bistra voda što kroz dušu teče
utopi mi htenja i radosti prave
pa u duši prazni dolapi sad ječe

Kao sedi starac u duševnoj bedi
tupo zurim, nemo u ledene bove
čekam južni vetar da more odledi
da brodovi moji ponovo zaplove

Ka božijoj porti dok mi duša vrvi
ostaće zanavek malo sreće žedna
dok mi crna zemlja grešne kosti mrvi
proklinjaće sudbu moja usta ledna.

autor
Jovica N. Đorđević
29.03.2025g.

Пречиста Причест – Драгица Трајковић

 


Пречиста Причест

У тихој молитви стадох пред светињом,
врата од срца отворих широм, док оно грца.
Грешна ли рука што граби,
чистоћу из душа чисте,
ал’ моје мисли увек су исте!

Блажена мати, Богородице мила,
Свећо неугасива; Божја сила!
Неугасива у молитвама гориш,
Ја погнуте главе пред тобом се молим.

Да причест ово тело моје,
охрабри снагом новом.
Ту љубав што примих Божју,
око окупано ми светлошћу том,
приближих молитвама Богу свом.

И видех блажена мати,
како ми душу љубав умива
и стаје време и стају сати,
само се Божја љубав снива.

Настави са читањем “Пречиста Причест – Драгица Трајковић”

ПУТЕВИ СВЕТЛОСТИ – КОЗИЋ САША

Данима пловим путевима светлости ,тражећи одговоре којих нема.

Ми , и наши сапатници , тумарамо путевима смртника док наше душе плове кроз олује мисли негативних , створених да пате.

У времену мртвих изгнаника историје глупости и трагедија, где смртно страдали и прогнани постају корисне будале.

Они долазе, полако и сигурно као врели стисак смрти у пустињи. Праве привид праведности,руше се сами од себе,пламеном сопственог хаоса.

Чекајy нашу грешку , a ми и даље пловимо путевима светлости ,  тражећи одговоре којих нема.

JAMAIS

Dao mi je adresu.
Dopisivali smo se.
Duhovito je ispravljao moje gramatičke greške.
Bila sam na početku studija francuskog u
Beogradu, a on je živeo u ,
ahhhh, Parizu.
Upoznali smo se na kraju puta
Julijski Alpi – Istra davne
hiljadu devet stotina sededamdeset i devete…
je pense…peut, cependant, pas..
Ja- hipik bez prebijene pare; on-
vegan sa grožđem za gladne.
Voleli smo život, muziku i mir.
U zadnjoj je koverti bilo uredno izrezano srce
od roze celofana – pomen na bajku:
“Tu viendras,n’est pas?
Oh, si, si; ne m’oublie pas.
Jamais.”
Jamais
Plus jamais cela

ON – Majda Zurapi

On

On mi dolazi

kao topla voda u hladni mraz,

dolazi samo kao kratak dah.

 

On mi dolazi na čas,

da prevari mrak,

dolazi samo da ostavi trag.

 

Da zaboli dan kad ne bude tu,

kao pesma kad nastupi kraj,

dolazi samo da naslutim sjaj.

 

Slično utisku što ga ostavlja mirisan cvet,

kad prođeš kroz neki neslućen svet,

i vratiš se natrag obuzet,

svetu koji miriše samo na stare novine i blatnjave kiše.

 

Dolazi samo da pojača osećaj,

što ga ostavlja odlazak,

i ukus nemoći, koji me probada sad,

jer uvek je jači jad kad ode neko drag.

SAMRTNO PROLEĆE – Ljiljana Tamburić

SAMRTNO PROLEĆE

U njenom domu svakog se proleća davao pomen heroju
A heroj beše, deda i otac, pa muž na bojnom polju
Što htede život da spase sinu u nepravednom ratu
I da osveti usnulu dušu poginulome bratu.

Pradeda izgubi glavu na Ceru, deda osta u Šapcu
Očev se život ugasi čudno u vlažnom graničnom šancu.
Mnogo je ordenja stiglo u kuću al kuća glavu nema
Suprug joj odjuri, da bar sačuva seme od prezimena.

Život joj bio pun teške strepnje, zemlju su tresle granate
Ptice su pevale u pauzama pretužne ratne sonate
Vatreni oblaci skrivahu munje od kojih vid se gubi
Ubiše pravdu, istinu, ljudskost, izopačeni ljudi.

Toga su marta ko i ranije cvetale ljubičice
Uz njihov miris osećao se i dim od ptice – ubice
A ona – majka, gledala sina, jedino svoje čedo
Beše detinjast, slab i nezreo … I lice beše mu bledo.

Ne beše straha u mladom biću tih dana proleća smrtnog
Obeća majci da će sa drugom do vidikovca brdskog
Pa se trčeći uputi gradu da sretne svoju dragu
I ne sluteći da nikad više neće se vratiti pragu.

Na mostu beše susreta mesto, i mnogo ljudi na njemu.
Sunce je reku bojilo sjajem i niko ne vide senu
Ptičiji cvrkut prekide čemer u vidu groma i vatre
Sve što na mostu beše tog trena uništi se i zatre.

Delovi čelika raniše reku, suze je crne lila
Pod vrbama je sprženo meso da se ne vidi krila.
Majka izgubi sina jedinca tog toplog martovskog petka
Zlo što mu tada oduze mladost, nemade koren ni pretka.

-Jadna ti majka, jedini sine, ne mogadoh te spasti
Usud je srpski da trpi patnje, al vredi sve zbog časti
Tvoji su preci ginuli lasno od sablje, puške i noža
A tvoja sine i ne znam gde je, glava, srce i koža.

Odnese reka delove tela, tebe i tvoje drage
I druge ljude, nedužne, vredne, naravi mirne i blage
A sila strašna poruši sramno, mostove – na vodi vence
Dok su se prkosno na njima pevale rodoljubive pesme.

Ne beše ova majka jedina kojoj ubiše sina
Toga su proleća stradala deca od bombi sa visina
No ustala je Srbija tada, ko uvek što je znala
Slaveći hrabrost junaka vrlih što je za večnost dala.

Ljiljana Tamburić