ЛАЖНИ СВЕТИОНИК – Далибор Шкорић

Испловили смо из луке Кардиф у Велсу,
четвртог фебруара, Лета Господњег 1795.
на броду „Abercrombie“, боје црног вина,
са белим једрима пуним леденог ветра.
Дан беше ведар,
испратило нас је јато галебова
који су дуго кликтали изнад највишег јарбола.

Наш капетан Блејк, са титулом ерла,
некад заповедник војних бродова,
тврд човек, старог кова,
стајао је пo обичају на командном мосту,
у мундиру и дугој белој перици,
с левом руком на леђима
и кратким дурбином у десној,
загледан у пучину пред нама.
Циљ пловидбе били су зачини острва Цејлон.

Уз капетана су били његови ордонанси:
навигатор Демпси, црвени, рошави Ирац,
са сталним изразом гнева и презира
и Ладлам, школован трговац,
који је говорио Синхалски и Тамилски, језике острва,
имао лице као девојка и руке, које, видело се,
никада нису везивале бродску ужад.
Моје место, иако сам био бродски писар,
беше у потпалубљу.

Иза Канарских острва угледасмо први пут китове,
а мало затим и делфине који су нас дуго пратили.
Једног дана море се утиша у сутон,
небо поцрвене на западу,
а делфини иза брода нестадоше,
исте ноћи поче велико невреме.
Јарболи су шкрипали,
ужад нас тукла по главама,
а прамац се пропињао високо
и уз прасак, забијао назад у море.
Сви чланови посаде беху на својим местима,
и поред свог ужаса тренутка, орни
и неко тада запева морнаричку химну,
што убрзо сви прихватисмо.
Ветар је урлао, таласи праскали о бокове,
а са палубе се орило:

Rule Britannia,
Britannia rule the waves!
Britons never, ever, ever
shell be slaves!

Од ове удружене одлучности
као да се и море препало и устукнуло,
те бура ускоро престаде.
Уследило је неколико мирних дана,
али као да су са сваким
расли умор и засићеност посаде.
Појавио се скорбут,
а почеше и прва кажњавања,
бијења мокрим ужетом и окивања у потпалубљу.
Дневнице су умањиване за сваког окованог,
због чега је мржња према капетану расла,
а појави се и огорченост на нашу оковану браћу
и тада први пут чух да Вержес, звани Фрог,
Креол из француских колонија,
који је осматрао са највишег јарбола, рече:
„изјелице, ми радимо, а они једу“,
што ће после њега многи понављати.

Око трећег месеца пловидбе
упловисмо у залив луке Кејп Таун.
Док смо уносили џакове
запазих Демпсија и Ладлама
како са једног од докова
улазе у брод „Willem van Oranje“,
који је пре нас пристао у луци,
у којој Холанђани тада чинише већину.

Опловили смо већ рог Африке
када је Вержес по први пут са највишег јарбола
угледао тајанствени брод без заставе.
Данима се појављивао на хоризонту и нестајао,
те се чинило као да иде за нама.
Ордонанси су ретко излазили из својих кабина
али приметих да од њих долазе гласови
да капетан наше дневнице себи узима,
док посаду бије и окива
и ја намах поверовах.

Угледасмо непознати брод поново,
ближе него иначе.
Те ноћи уснух Светог Бартоломеја
како ме гледа са тајанственог брода, прекорно.
Одједном се створи испред мене,
па ме удари мокрим ужетом
преко рамена, дуж целих леђа.
Пробудих се и скоро испадох из висећег кревета
који се љуљао разапет између два стуба.

Беше се навршило шест месеци од поласка,
и од луке Коломбо на Цејлону
делило нас је само неколико дана.
Тада поче невреме, веће него оно прво,
пре зоре, на дан Благе Марије.
Поново шкрипа јарбола, урлање ветра
и страшни удари таласа о бокове,
а на небу, као да је Страшни суд,
муња је муњу стизала.
Мањи јарбол пуче и паде на ограду,
брод се нагну у страну и поче да се пуни водом.
Нисам веровао очима када угледах људе
како усред ужасне олује напуштају своја места
и затегнута једра, која су се скоро кидала
и проваљују у капетанову кабину
где је био новац за дневнице и куповину робе.
Предводио их је одвратни Креол,
док су ордонанси све посматрали са стране.
Угледасмо светионик на хоризонту,
а Ирац Демпси повика да ка њему управимо брод.
Следеће чега се сећам је вода која куља,
вриска наше оковане браће у потпалубљу
и како, један преко другога,
покушавамо да се домогнемо тла,
док нас таласи разбијају о хриди.

Тајанствени брод, који је пловио за нама,
покупио је преживеле.
Пробудио сам се у грозници, у мемљивом подруму,
где су држали преживеле са брода,
као и друге жртве лажног светионика,
на полуострву Јафна, на северу Цејлона,
пуном, залива, мочвара и комараца маларичара.
Слабији су завршили на пољима
цимета, бибера и чаја,
којима су управљали Холанђани,
а ми снажнији у рудницима, дубоко у џунгли.
Капетан је умро у неком од влажних подрума,
а његови ордонанси су постали надзорници
и веза са локалним народом Тамила,
прикупљају дажбине, складиште робу
и укрцавају је у бродове који по њу долазе,
а део од свега, по прећутном договору,
што је свима познато, задржавају себи.
Живе у великим сојеницама на обали
и Холанђани их ословљавају речју: „фринден“,
што ће рећи: „пријатељи“.

Успео сам да спасем бродски дневник,
па у њему пишем ове речи
за неко будуће покољење,
да нашу грешку не понови.
Проклето је било наше путовање и наш брод,
јер мени као писару би познато више,
него остатку посаде,
да је зачин по који смо ишли, само један,
опијум, то ђавоље семе.

Овако као ми, по Промислу, пролазе они,
који по својим лудим жељама путују
и само су о своме јаду забављени, увек,
чак и када брод тоне.

Богу праведноме,
који види срца свију,
хвала,
да је тако.

(Background music: https://www.youtube.com/watch?v=v2c5QHtgFxY)

ДАЋЕ БОГ – Далибор Шкорић

Прихватам ја то, да си теологију уписао из онто, како то кажеш,
онтолошких потреба бића,
која притискају саму суштину постојања.
Надам се да сам све правилно изговорио.
Него,
како ћете вас двоје с једном свештеничком платом?

Даће Бог.

Моја ћерка је навикла на најбоље,
као кнегињу смо је подизали.
Не знам да ли ћеш бити у стању да изађеш у сусрет
свим њеним очекивањима,
која, одмах да ти кажем, нису баш мала.

Даће Бог.

Драго ми је да смо се упознали,
на жалост не могу да те одвезем,
имам сад састанак управног одбора.
Надам се да ћеш ускоро имати бар свој ауто,
он је данас, нарочито у браку, неопходан.

Даће Бог.

Шта ти кажеш жено што ћерка хоће да ти буде попадија?
Мало сам разочаран њеним избором,
мали је много ћутљив и замишљен.
У његовим годинама из мене је живот врцао
као вода из танана шадрвана,
већ сам био сувласник и градио прве апартмане.

Али, признајем, једно ми је импоновало,
што момак од самог почетка има толико поверења.
Стално је понављао:

Даће Бог.

ПРОЛЕЋНО ДРВО – Далибор Шкорић

Једино он је,
од свих људи које сам знао,
увек стајао право,
гибак и снажан као пролећно дрво.
Разумео сам једноставну тајну:
увек јасан и дефинисан,
спреман да прихвати све последице таквог става,
клонио се самосажаљења
и није пристајао
на мале компромисе са злом,
као сви.
Без изузетка.

Стајао је изнад сваке своје муке бодро
и са благим осмехом,
а над туђом, смерно, наткриљујући га
и правећи заклона и хлада,
као моћни храст са широком крошњом,
доносио благу свежину ведрог јутра,
кропио око себе љубавном росом
и мушком снагом у њеним капима.

Али време чини своје,
дани су се низали, њих хиљаде,
док се нису претворили у један једини,
који се понављао без престанка,
ударци се низали равномерно,
као кад вода капље вековима на стену,
док не начини бразду.
Видео сам како му је клонула глава,
савио се и није могао да се исправи,
сада као стари бор, на посној земљи,
на којег увек са исте стране наваљује ветар.
Свој је принцип издао
и управо је због самосажаљења
од бразде настала пукотина.

Пред крај је са револтом рекао:
„Чему више сав тај стоицизам?“
И додао: „Онај ко се сломи,
није ни био то што је мислио да јесте.“
А једино сам ја, чак и тада,
био потпуно сигуран да греши
и говори кроз емоције.
Таква му је била заоставштина
и толики је кредит имао.
Постоји људска мера,
а он је добровољно
и без ичијег знања,
примио барем две.

А они су и даље стајали,
чинећи исте мале компромисе,
тупећи им ивице осмесима
да би изгледали као нешто друго,
а не то што јесу,
никада се не опредељујући за страну,
увек иза грудобрана, у истом рову,
чувајући одступницу
и не бранећи ништа друго, осим ње.
Успели су у плану и намери, чинило се,
што је дало оправдање самој филозофији,
као бољој за живот, какав јесте.

Прошле су године
и нико на њих више није пуцао.
Изашли су из рова, кренули,
али нису знали куда,
ниједна страна није била њихова.
Тада су се први пут замислили.

Али времена више није било.

МЕЂУТИМ, – Далибор Шкорић

Један Американац је рекао
да је једина реалност у овом животу
бол.

Није то његово,
било би превише,
него је негде чуо,
од старих Грка,
или старих Немаца,
оних са високим крагнама
и зулуфима.

Кад сам га питао зашто,каже:
„Try to argue it away. Good luck.”
И смеје се,
будала.

Међутим,

то испада да је тачно,
јер ако и променим став,
ослободивши се културних конструката
и уложим сав свој напор
да укажем на илузорност доживљаја
и релативност те идеје, као и сваке друге,
бол зуба неће престати.

Међутим,

једном ће ипак престати,
на овај или онај начин,
сам или уз интервенцију споља,
а на статус једине стварности
не може да претендује оно
што зависи од било чега,
а нарочито од времена.

Такође,

ако будем пун позитивне енергије
и изаберем други угао гледања,
призвавши у помоћ све Старе Грке
и Немце с крагнама и зулуфима,
и додам Конфучија приде,
и ако ми они кажу
сваки своју најдубљу мудрост,
ти због тога нећеш васкрснути
и вратити се.

То је тачно,
апсолутно
и дефинитивно.

Рекао сам:
„апсолутно и дефинитивно“.
А рекао сам и:
„због тога“.

Међутим,

ЗАСТУПНИК – Далибор Шкорић

„125 А“,
подвуче двапут,
па испод продужи да пише:
градитељ дванаест апартмана
са погледом на море,
харизматична личност,
Мис Тимочке крајине 1970,
дипломирао у року, са свим десеткама,
успешан и као адвокат, а и код жена,
најбољи одбрамбени играч Напретка, Бурсе
и Ујпешт Доже.

Тада прође, лаганим кораком
поред групе људи у полукругу.
Киселило се и распадало мокро лишће,
трулила је маховина и камен под њом.
Са голих кестенова црних грана
грактале су и полетале вране
пут неба од белог мермера.
Попут вира и чигре завртеше се иглице туја,
лишће и пластичне кесе,
ветар га гурну у прса
и затеже ногавице.
Зачу кратак јецај,
застаде,
па настави:

Власник девет кладионица
који је почео од два покер апарата,
врло цењен сомелијер
који је на броду пропутовао свет,
креативац и прави урбани тип,
она која је увек добро изгледала,
иако је родила троје,
духовит и омиљен у друштву,
председник општине,
жена председника општине.

Записивао је оно
на шта је свако од новопристиглих
био највише поносан.
Њему је било дато да види,
да би могао да их најави и заступа,
кад стану,
испред.

Веома се трудио
и свакоме је посветио пуно пажње,
јер му ништа није било теже
него када би чуо оно страшно:
„Зашто ми долазиш празних руку?“.

Прошавши између туја,
окренуо је лист
и написао нови наслов
краснописом достојним анђела:

„Парцела 125 Б“

 

ПУТ – Далибор Шкорић

Из Крагујевца се до Београда,
некада путовало око две недеље,
воловском запрегом,
разлоканим блатњавим путевима,
тако пише у некој књизи.
Данас се стиже за пар сати.

 

Али, јеси ли се икад запитао,
Крагујевчанине,
шта ћеш ти у Београду?
Или бар,
шта ћеш толико често?
Да није могућност створила потребу,
а не обрнуто?

 

А један је отишао, не у Београд,
него чак у Париз.
Тамо је питао чему служи кула,
па нису знали да му кажу,
али су му рекли да Нотр Дам
значи „наша госпођа“,
а он питао: „Која?“
Ипак му је било драго што је путовао,
па је свима причао.

 

Шта ће Крагујевчанин у Београду
и шта ће овај у Паризу?
Шта ћу ја на Високим Татрама?

 

Шта ће било ко, било где?

 

Било ко иде било где
јер осећа да постоји нека веза
између путовања
и живота.

 

Ево и ја путујем:
пуна, испрекидана, пуна,
асфалт је врео,
а на њему пресован јеж.
Поуздао се у бодље,
али није помогло.
На путу, као и у животу.

 

Скашена лисица,
а мислила је да је лукава.
Претицао по пуној – судар.
Возио пребрзо – слетео с пута.
А јарци и дрвеће само чекају,
на путу, као и у животу.

 

Татре, титрање, тетреби.
Ништа од овога једно с другим нема везе,
само личи.
Па и у животу толико тога само личи на нешто,
а с тим нема везе.

 

Крај пута стоји Свети Кшиштоф,
заштитник возача,
а кад кажем Кшиштоф, најежим се,
као и кад помазим сомот.

 

Стоји камени Кшиштоф, најежих се,
сив, са пластичним цвећем.
Ружно је, брате, ружно,
на путу као и у животу,
а ружно је све вештачко
и беживотно.

 

Носио је путнике преко реке
на леђима, бесплатно,
једном и самог Бога.
Био је архетипски превозник, Носач,
као што му и име каже: Христи – форос,
а сад му дали да буде ресорни светац
у министарству саобраћаја.

 

Падови и деградације,
на путу као и у животу,
а за своје смо, за разлику од њега,
увек сами криви,
јер нисмо као Кшиштоф.

 

Најежих се.

 

ЧИСТОТА – Далибор Шкорић

„Хало, да ли ме чујеш?
Ма ниси ти за њих случај,
као што кажеш,
нити их занима шта је истина,
ти си за њих проблем,
који гледају да реше
на најјефтинији могући начин.
Треба им за неког то радно место,
али не брини,
такав отказ код нас не постоји.
Ми им сад мало дрмамо кавез,
а то нису очекивали.
Можеш да се судиш двадесет месеци,
па после то време да наплатиш,
а можеш и да им тражиш унапред.
Морам да видим то што си написао.
Не сме да звучи као претња,
ни као претерана критика,
ипак, говориш о нечему
што је његово власништво.
Ја бих почео бесконфликтно,
са добрим жељама,
али између редова
треба да види да се не шалиш.
Можемо код истог оног шопинг центра,
около нема места за паркинг,
али унутра можеш остати два сата.
Доле, мало низ улицу је наргила бар,
ту дођем често са клијентима,
не због пушења, већ је место пријатно,
мада понекад и нама донесу
и најтврђи се ту раскраве.
Има једна мала што ради тамо,
с оним пачијим уснама,
што многе нервира,
али мени је то о-кеј.
Силиконка, знаш каква је,
спремна.
И још да ти кажем:
да сам на твом месту,
ја бих им тражио више.
Не кажем то због мојих десет посто,
то је и психолошки тако.
Тражиш више, да би добио мање.“

А на ријеци Уни,
код Мартин Брода,
иза посљедње старе воденице која шкрипи,
постоји зараван
на коју и даље у зору долазе срне.
Опрезно прилазе,
застајкују, чулећи уши,
попију мало светлуцаве, бистре воде,
дижу главе
и гледају око себе влажним, црним очима,
па кад се пастрмка праћакне,
одскакују
и трком нестају у правцу шуме.
А низ ријеку струју мирис
орошене дјетелине
и вријеска.

© Далибор Шкорић