Добродошли!
Бити песник
Нема ништа лепше
Кад те обрадује песма
И кад с тобом игра и пева
Бити песник
И не знати жуборити
И у цвећу мирисати
није оно што те лечи
Бити песник
И клечати пред стихом
И никад га исписати душом
Није песма што те теши
Бити песник
И крити је у срцу и души
И никад је улепшати стихом
Није песма која ће те прославити
kad god te pogledam
plešeš
s rukama iz djetinjstva
kosa tvoja je let ptica
želio bih znati koje isječke
nemirom ruku skupljaš
i bojažljivom smiješku vezeš
mozaik sutrašnjih vedrina
kad god se izmigoljiš
brzo se vraćaš preko debelog
snježnog pokrivača
promrzlim rukama tražiš
mjesto u mojim džepovima
sa panoramskog vidikovca
nemirom brišeš godišnja doba
i krovovima mijenjaš boje
perspektivu i oblike a ja želim
o svakom fragmentu ponaosob
na zaslonu računara ostaviti
po jednu priču
kad god te pogledam
tvoj monolog je isti: grad sve više
sliči gorostasu koji kao da blijedi
i stari i nikad ne čuješ
kad kažem: prošetajmo daljinama
budimo veliko gorsko oko
u kojem će se nataložiti sve Minulō
kad god te pogledam
svoje godine množiš s nulom
ostavljaš križaljku moj pogled
ne čuješ od sretnih suza
što jecaju kao nasmijana tuga
što lije niz stranice romana
nikad do kraja pročitanog
kad god me pogledaš
poželim sliku tvog obraza
u vijavicama poželim
iz rumenog snijega ubrati
crvenu ružu onu što nas
još čeka u velikom parku
malo dolje i malo desno
preko puta ostarjelog kestena
Pred osmehom tvojim ko pred božjin sjajem
tiho klonu duša pred noge ti pade
ponudih ti sebe da sa tobom trajem
ti okrenu glavu,ruku mi ne dade
I zaćuta nebo u tom bolnom času
skamenjene kiše u oblaku ćute
mesto bujnom vodom tuga zemlju zasu
procvetalo cveće šumarke i pute
Zbog izdaje tvoje ja te neću kleti
nek groznica crna struji mojom krvi
pa da ovaj život ko časak proleti
da me kano mrvu u pepeo smrvi
I dok večnost novu odoru mi plete
da mi mirno duša na oblaku sniva
nek te tople kiše na tren na me sete
zbog ljubavi ove koliko si kriva.
autor
Jovica N. Đorđević
22.03.2025g.
На облацима среће лебдим, тражим твој осмех. Беличаста сумаглица љуби јутро, полако освајајући ноћ.
Сањиви мириси ноћи беже у запећак новог дана,захтевајући одговор задремалог месеца,који чека задригло сунце врелих образа да помилује њу – зору,прелепог дана који се рађа из похотне ноћи,плавог сомота што мирише на грех.
Узаврела крв младости дрхти од чаробног додира среће заљубљених парова.
А када љубав нестане,када се претвори у прах звездане ноћи,све прелази у историју лепог сећања –
Лепих тренутака , наше младости.