Ознака: nosecizidoviknjiga

ДАЋЕ БОГ – Далибор Шкорић

Прихватам ја то, да си теологију уписао из онто, како то кажеш,
онтолошких потреба бића,
која притискају саму суштину постојања.
Надам се да сам све правилно изговорио.
Него,
како ћете вас двоје с једном свештеничком платом?

Даће Бог.

Моја ћерка је навикла на најбоље,
као кнегињу смо је подизали.
Не знам да ли ћеш бити у стању да изађеш у сусрет
свим њеним очекивањима,
која, одмах да ти кажем, нису баш мала.

Даће Бог.

Драго ми је да смо се упознали,
на жалост не могу да те одвезем,
имам сад састанак управног одбора.
Надам се да ћеш ускоро имати бар свој ауто,
он је данас, нарочито у браку, неопходан.

Даће Бог.

Шта ти кажеш жено што ћерка хоће да ти буде попадија?
Мало сам разочаран њеним избором,
мали је много ћутљив и замишљен.
У његовим годинама из мене је живот врцао
као вода из танана шадрвана,
већ сам био сувласник и градио прве апартмане.

Али, признајем, једно ми је импоновало,
што момак од самог почетка има толико поверења.
Стално је понављао:

Даће Бог.

ПРОЛЕЋНО ДРВО – Далибор Шкорић

Једино он је,
од свих људи које сам знао,
увек стајао право,
гибак и снажан као пролећно дрво.
Разумео сам једноставну тајну:
увек јасан и дефинисан,
спреман да прихвати све последице таквог става,
клонио се самосажаљења
и није пристајао
на мале компромисе са злом,
као сви.
Без изузетка.

Стајао је изнад сваке своје муке бодро
и са благим осмехом,
а над туђом, смерно, наткриљујући га
и правећи заклона и хлада,
као моћни храст са широком крошњом,
доносио благу свежину ведрог јутра,
кропио око себе љубавном росом
и мушком снагом у њеним капима.

Али време чини своје,
дани су се низали, њих хиљаде,
док се нису претворили у један једини,
који се понављао без престанка,
ударци се низали равномерно,
као кад вода капље вековима на стену,
док не начини бразду.
Видео сам како му је клонула глава,
савио се и није могао да се исправи,
сада као стари бор, на посној земљи,
на којег увек са исте стране наваљује ветар.
Свој је принцип издао
и управо је због самосажаљења
од бразде настала пукотина.

Пред крај је са револтом рекао:
„Чему више сав тај стоицизам?“
И додао: „Онај ко се сломи,
није ни био то што је мислио да јесте.“
А једино сам ја, чак и тада,
био потпуно сигуран да греши
и говори кроз емоције.
Таква му је била заоставштина
и толики је кредит имао.
Постоји људска мера,
а он је добровољно
и без ичијег знања,
примио барем две.

А они су и даље стајали,
чинећи исте мале компромисе,
тупећи им ивице осмесима
да би изгледали као нешто друго,
а не то што јесу,
никада се не опредељујући за страну,
увек иза грудобрана, у истом рову,
чувајући одступницу
и не бранећи ништа друго, осим ње.
Успели су у плану и намери, чинило се,
што је дало оправдање самој филозофији,
као бољој за живот, какав јесте.

Прошле су године
и нико на њих више није пуцао.
Изашли су из рова, кренули,
али нису знали куда,
ниједна страна није била њихова.
Тада су се први пут замислили.

Али времена више није било.

ЗАСТУПНИК – Далибор Шкорић

„125 А“,
подвуче двапут,
па испод продужи да пише:
градитељ дванаест апартмана
са погледом на море,
харизматична личност,
Мис Тимочке крајине 1970,
дипломирао у року, са свим десеткама,
успешан и као адвокат, а и код жена,
најбољи одбрамбени играч Напретка, Бурсе
и Ујпешт Доже.

Тада прође, лаганим кораком
поред групе људи у полукругу.
Киселило се и распадало мокро лишће,
трулила је маховина и камен под њом.
Са голих кестенова црних грана
грактале су и полетале вране
пут неба од белог мермера.
Попут вира и чигре завртеше се иглице туја,
лишће и пластичне кесе,
ветар га гурну у прса
и затеже ногавице.
Зачу кратак јецај,
застаде,
па настави:

Власник девет кладионица
који је почео од два покер апарата,
врло цењен сомелијер
који је на броду пропутовао свет,
креативац и прави урбани тип,
она која је увек добро изгледала,
иако је родила троје,
духовит и омиљен у друштву,
председник општине,
жена председника општине.

Записивао је оно
на шта је свако од новопристиглих
био највише поносан.
Њему је било дато да види,
да би могао да их најави и заступа,
кад стану,
испред.

Веома се трудио
и свакоме је посветио пуно пажње,
јер му ништа није било теже
него када би чуо оно страшно:
„Зашто ми долазиш празних руку?“.

Прошавши између туја,
окренуо је лист
и написао нови наслов
краснописом достојним анђела:

„Парцела 125 Б“

 

ПУТ – Далибор Шкорић

Из Крагујевца се до Београда,
некада путовало око две недеље,
воловском запрегом,
разлоканим блатњавим путевима,
тако пише у некој књизи.
Данас се стиже за пар сати.

 

Али, јеси ли се икад запитао,
Крагујевчанине,
шта ћеш ти у Београду?
Или бар,
шта ћеш толико често?
Да није могућност створила потребу,
а не обрнуто?

 

А један је отишао, не у Београд,
него чак у Париз.
Тамо је питао чему служи кула,
па нису знали да му кажу,
али су му рекли да Нотр Дам
значи „наша госпођа“,
а он питао: „Која?“
Ипак му је било драго што је путовао,
па је свима причао.

 

Шта ће Крагујевчанин у Београду
и шта ће овај у Паризу?
Шта ћу ја на Високим Татрама?

 

Шта ће било ко, било где?

 

Било ко иде било где
јер осећа да постоји нека веза
између путовања
и живота.

 

Ево и ја путујем:
пуна, испрекидана, пуна,
асфалт је врео,
а на њему пресован јеж.
Поуздао се у бодље,
али није помогло.
На путу, као и у животу.

 

Скашена лисица,
а мислила је да је лукава.
Претицао по пуној – судар.
Возио пребрзо – слетео с пута.
А јарци и дрвеће само чекају,
на путу, као и у животу.

 

Татре, титрање, тетреби.
Ништа од овога једно с другим нема везе,
само личи.
Па и у животу толико тога само личи на нешто,
а с тим нема везе.

 

Крај пута стоји Свети Кшиштоф,
заштитник возача,
а кад кажем Кшиштоф, најежим се,
као и кад помазим сомот.

 

Стоји камени Кшиштоф, најежих се,
сив, са пластичним цвећем.
Ружно је, брате, ружно,
на путу као и у животу,
а ружно је све вештачко
и беживотно.

 

Носио је путнике преко реке
на леђима, бесплатно,
једном и самог Бога.
Био је архетипски превозник, Носач,
као што му и име каже: Христи – форос,
а сад му дали да буде ресорни светац
у министарству саобраћаја.

 

Падови и деградације,
на путу као и у животу,
а за своје смо, за разлику од њега,
увек сами криви,
јер нисмо као Кшиштоф.

 

Најежих се.

 

ЧИСТОТА – Далибор Шкорић

„Хало, да ли ме чујеш?
Ма ниси ти за њих случај,
као што кажеш,
нити их занима шта је истина,
ти си за њих проблем,
који гледају да реше
на најјефтинији могући начин.
Треба им за неког то радно место,
али не брини,
такав отказ код нас не постоји.
Ми им сад мало дрмамо кавез,
а то нису очекивали.
Можеш да се судиш двадесет месеци,
па после то време да наплатиш,
а можеш и да им тражиш унапред.
Морам да видим то што си написао.
Не сме да звучи као претња,
ни као претерана критика,
ипак, говориш о нечему
што је његово власништво.
Ја бих почео бесконфликтно,
са добрим жељама,
али између редова
треба да види да се не шалиш.
Можемо код истог оног шопинг центра,
около нема места за паркинг,
али унутра можеш остати два сата.
Доле, мало низ улицу је наргила бар,
ту дођем често са клијентима,
не због пушења, већ је место пријатно,
мада понекад и нама донесу
и најтврђи се ту раскраве.
Има једна мала што ради тамо,
с оним пачијим уснама,
што многе нервира,
али мени је то о-кеј.
Силиконка, знаш каква је,
спремна.
И још да ти кажем:
да сам на твом месту,
ја бих им тражио више.
Не кажем то због мојих десет посто,
то је и психолошки тако.
Тражиш више, да би добио мање.“

А на ријеци Уни,
код Мартин Брода,
иза посљедње старе воденице која шкрипи,
постоји зараван
на коју и даље у зору долазе срне.
Опрезно прилазе,
застајкују, чулећи уши,
попију мало светлуцаве, бистре воде,
дижу главе
и гледају око себе влажним, црним очима,
па кад се пастрмка праћакне,
одскакују
и трком нестају у правцу шуме.
А низ ријеку струју мирис
орошене дјетелине
и вријеска.

© Далибор Шкорић