Из Крагујевца се до Београда,
некада путовало око две недеље,
воловском запрегом,
разлоканим блатњавим путевима,
тако пише у некој књизи.
Данас се стиже за пар сати.
Али, јеси ли се икад запитао,
Крагујевчанине,
шта ћеш ти у Београду?
Или бар,
шта ћеш толико често?
Да није могућност створила потребу,
а не обрнуто?
А један је отишао, не у Београд,
него чак у Париз.
Тамо је питао чему служи кула,
па нису знали да му кажу,
али су му рекли да Нотр Дам
значи „наша госпођа“,
а он питао: „Која?“
Ипак му је било драго што је путовао,
па је свима причао.
Шта ће Крагујевчанин у Београду
и шта ће овај у Паризу?
Шта ћу ја на Високим Татрама?
Шта ће било ко, било где?
Било ко иде било где
јер осећа да постоји нека веза
између путовања
и живота.
Ево и ја путујем:
пуна, испрекидана, пуна,
асфалт је врео,
а на њему пресован јеж.
Поуздао се у бодље,
али није помогло.
На путу, као и у животу.
Скашена лисица,
а мислила је да је лукава.
Претицао по пуној – судар.
Возио пребрзо – слетео с пута.
А јарци и дрвеће само чекају,
на путу, као и у животу.
Татре, титрање, тетреби.
Ништа од овога једно с другим нема везе,
само личи.
Па и у животу толико тога само личи на нешто,
а с тим нема везе.
Крај пута стоји Свети Кшиштоф,
заштитник возача,
а кад кажем Кшиштоф, најежим се,
као и кад помазим сомот.
Стоји камени Кшиштоф, најежих се,
сив, са пластичним цвећем.
Ружно је, брате, ружно,
на путу као и у животу,
а ружно је све вештачко
и беживотно.
Носио је путнике преко реке
на леђима, бесплатно,
једном и самог Бога.
Био је архетипски превозник, Носач,
као што му и име каже: Христи – форос,
а сад му дали да буде ресорни светац
у министарству саобраћаја.
Падови и деградације,
на путу као и у животу,
а за своје смо, за разлику од њега,
увек сами криви,
јер нисмо као Кшиштоф.
Најежих се.