„Хало, да ли ме чујеш?
Ма ниси ти за њих случај,
као што кажеш,
нити их занима шта је истина,
ти си за њих проблем,
који гледају да реше
на најјефтинији могући начин.
Треба им за неког то радно место,
али не брини,
такав отказ код нас не постоји.
Ми им сад мало дрмамо кавез,
а то нису очекивали.
Можеш да се судиш двадесет месеци,
па после то време да наплатиш,
а можеш и да им тражиш унапред.
Морам да видим то што си написао.
Не сме да звучи као претња,
ни као претерана критика,
ипак, говориш о нечему
што је његово власништво.
Ја бих почео бесконфликтно,
са добрим жељама,
али између редова
треба да види да се не шалиш.
Можемо код истог оног шопинг центра,
около нема места за паркинг,
али унутра можеш остати два сата.
Доле, мало низ улицу је наргила бар,
ту дођем често са клијентима,
не због пушења, већ је место пријатно,
мада понекад и нама донесу
и најтврђи се ту раскраве.
Има једна мала што ради тамо,
с оним пачијим уснама,
што многе нервира,
али мени је то о-кеј.
Силиконка, знаш каква је,
спремна.
И још да ти кажем:
да сам на твом месту,
ја бих им тражио више.
Не кажем то због мојих десет посто,
то је и психолошки тако.
Тражиш више, да би добио мање.“
А на ријеци Уни,
код Мартин Брода,
иза посљедње старе воденице која шкрипи,
постоји зараван
на коју и даље у зору долазе срне.
Опрезно прилазе,
застајкују, чулећи уши,
попију мало светлуцаве, бистре воде,
дижу главе
и гледају око себе влажним, црним очима,
па кад се пастрмка праћакне,
одскакују
и трком нестају у правцу шуме.
А низ ријеку струју мирис
орошене дјетелине
и вријеска.
© Далибор Шкорић