Добродошли!
Прође ми живот тражећи себе у тишини надолазећих година испуњених самоћом.
Док лед окива срце , сузе бришу успомене и падају у шољу црне кафе —обавијене маглом историје , изгубљеног времена проведеног као емотивна скитница.
Горка кафа враћа ме у лавиринте садашњости суморног , сузама поквашеног тренутка , који као пљусак лупа по трошном крову.
Крову кућерка сличног мом потрошеном животу , животу који је увек био склон великом паду.
Dok mu u glasu ispraćam
jata koja se ne vraćaju
dok mu vid očinji otkazuje
dok zakazuje zglob
i desni palac izdaje s nepoznatim
koracima traganja
ne zastajkuj kažem mu
to su samo lica novog raskršća
U oku mu vidim korjenje
žalosnih vrba i kiše što ispiru
rukopis praha koji već u osam
brzaci sutona otpušu
Ne daj se smesti šapnem mu
to bujice života odnose
višak prosanjanog
Ne tuli pred obzorima
i maskama unutar trajanja
Saslušaj kako se uvijek nanovo
očarano nepročitanim
mlado raspliće lišće
i kako se vraća glas
ptica pjevica Ne zaziri
kad se suha stabla stanu
umivati snom crnog nektara noći
To su samo otkucaji srca
na licima raskršćā
gdje ponovno cvjeta
zaboravljeni smijeh proljeća u tebi
У мислима живим прошле животе моје раскомадане стварности која полако луди у свеопштом хаосу данашњице.
Тужио сам брата . Узео му земљу , шуму , кућу .Узео сам му цео живот .
Судови и суђења –омиљени спорт нас Срба , наша опсесија наша вечна срамота.
Продао сам све , ђутуре . За добијене паре сину купио локал . А он , пар година касније , продао све и отишао са женом на Малдиве .
Дане и ноћи проводим за шанком –тужан и сам . Продао сам очевину за ситне паре , од рођеног брата направио крвника.
Моја брука.
Моја срамота.
За цео живот.
Zamolio bih pesničkog gmaza ili nadprosečnog poznavaoca poezije da argumentuje ocenjivanje moje poezije.Vidim da i drugi pesnici nisu prošli ništa bolje.
Pozivam samoljupca da javno iznese svoje stavove.
Jovica N. Đorđević
У вилајет стигох са анђелима,
срећан под њиховим крилом,
у средиште свог света.
Прођоше дани,
у менама година нестају месеци.
Oкрунише се деценије и векови
а мене, путника у времену,
прогоне душе.
Светлост памтим као пожутели лист сећања,
док сенку греха на плећима носим.
Ноћ је време за грађење кула од снова
и огртач грешника.
Самоћа је бег од прошлости.
Умирем у свечаној тишини.
Омађијан сазвежђем чуда,
изумитељ и чудотворац речи,
срму стиха везем у нити песме.
Птице туге лете над мојом главом,
не дам да свију гнездо у мојој коси.
Када линија среће догори – златни траг зоре,
упалим луч – врелу зеницу сунца.
И гле, над нама бди плаветно небо.
Из ризнице срца у чезнућу
јој руке пружам. ОНА је мисао
и жеља, моја нимфа, можда обала?
Како да стигнем до њених усана?
Ништа више на нас не личи
И себе не препознајемо
И гледамо и не верујемо
У шта смо се претворили
Ништа више на нас не личи
И срећа и радост немају снагу
И јецај туге нема бол и тишину
И све је постало кајање и грех
Ништа више на нас не личи
И лице које гледамо и надамо се
И успомене које се губе у срцу
И жеље које се надају васкрснућу
Ништа више на нас не личи
И приче које се причају иза леђа
И снови који су изгубљени у прошлости
И наду да ћемо се извући некажњени..
Погледајте како је било на промоцији стваралаштва Милосава Ђукића Ђуке
ОЛУЈНИ ПЛЕС
Олујни ветар повија
столетна стабла пред кишу,
а гране без музике и нота
лагано се њишу.
Некоме то ствара страх или стрес,
видим да почиње олујни плес.
Тај исти ветар кад зима дође
не носи лишће, кроз гране прође.
Сметове ствара, образе леди,
ледени су моји бркови седи.
А кад полеће дође,
кад роде гнезда почну да праве
почиње поново олујни плес
у мојој башти,
крај реке Расине и реке Мораве.
Настави са читањем “ОЛУЈНИ ПЛЕС – Милосав Ђукић Ђука”
Све своје године живота
провео сам поред једне жене.
Родила ми двоје деце — два сина.
Све те године, ћутке је трпела мене,
и брижно се старала о нашој деци.
Једном сам је питао:
„Зашто?“
Погледала ме и рекла:
„Јеси ли ти нормалан? Па, ти си мој.
Ја сам бирала тебе, а не ти мене.“
Заћутао сам.
Гледам синове —
сваки њихов испит, као да га ја полажем.
Свака њихова радост, и моја је била.
Када сам оболео,
жена се највише секирала.
Рекао сам деци:
„Пустите мене…
Брините за мајку.“
И ево, већ десет година,
сви брину о мени.
Кажу да године
носе дозу
истине у себи.
Живота.
Можда…
Gledam kako Mesec na pendžere slazi
namrštena čela ko da tamu kudi
što u njene snove tromo,grubo gazi
što usnulu mladost iz sna čednog budi
Gle kako je lepa spokojna i mila
okupana rosom belih hrizantema
kao deo pesme,deo večnog stiha
ko iskonska čežnja kafanskih boema
A u kletom trenu kada mesec gasne
i dok nova zora na istoku rudi
ja gledaću u te pun ljubavi strasne
dok ti novi danak snene oči budi
Položiću glavu tu na tvoje krilo
tiho,krotko nežno ko tanana struna
gledaću ti oči zaljubljeno,milo
sve dok stari pendžer ne obasja Luna.
autor
Jovica N. Đorđević
26.04.2025g.
