Добродошли!
ВЕСНИЦИ
Моји су песници обични људи,
масних шешира, зараслих брада,
што снивају снове, топлих боја,
спавају на клупама лучким,
испод попрсја преварених хероја.
Учесници свих истина, свих дилема,
изгибија и проблема,
свога рода оријаши. Настави са читањем “ВЕСНИЦИ – Андреја Ђ. Врањеш”
Пошао су небрање родословни мили брате
на крај света, где те маме амбиси и суноврати.
Награјис’о као жути, разбудио неповрате
и беспућа која кличу: “ајд’наврати”, “ајд’ наврати”!
У пролазу сврати мало до Жегара, Невесиња,
па исчупај корен сваки да те на род не подсећа.
Тек си крен’о, а већ ти је црна коса пуна иња,
Јер знаш да те тамо чека хук тишине, судба псећа.
Ал’ за сваки случај брајко бар икону ти понеси,
тамјан-зрно и кандило и кад навре пуста жеља
упали их, па кад ти се душа мало онебеси
прокапаће Божје сузе из очију светитеља.
Тамо нема варенике, плавог неба, славских свећа,
ни ливада ситноцветних пуних смиља и босиља.
Тамо нема јадиковки, трнов-глога, ни распећа.
Никог нема да те куне, никог да те благосиља!
Свик’о си се, мада често сниваш стазе завичајне.
Време хујно прошлост брише, мислиш свака рана срашће,
ал’ понекад сред поноћи разбуде се мисли кајне:
“храм ми тамо далек беше, а сада је ходочашће”!
Док те скрива хуј даљина, дах безнађа и прелести.
у твом срцу родословном све више се копља ломе?
По прамењу јада свога препознаћеш “благовести”.
Док се молиш Христу-Богу на језику немуштоме.
Пошао си у небрање, а стаза ти колотечна?
Далеко си од извора, све мање те овде има.
Кад осетиш крај је свему, светиња те чека вечна
благовесно усидрена, међу нама пролазнима!
ЗИМСКА
Да ли пожелиш да легнеш у снег
и да се ту раздрагано ваљаш,
кад топла соба добра је за бег,
који хладноћу другима оставља?
Хладну зиму како да кунеш,
док камин весело пуцкета?
Тек кад зима покаже зубе,
зажалићеш за топлином лета!
А када лед, који се не види,
просеје душу у ситни прах
и после магле, кад се развиди,
врелу машту заледиће ти страх.
Снег веје и у душама људи,
толико изгледа, копни у тами…
Савест се свима пробуди,
тек кад смо завејани и сами!
Живот и под сметовима буја,
баш сад ласте у завичај пoлeћу!
Ковитлац душе, исконска је струја,
увек смело отвара врата прoлeћу.
А овај страх, који те обузима,
титраје душе залeдити никад неће.
Разум ти леди само истина,
да зврчак си на жици, који се окреће!
© Љубодраг Обрадовић
Пао је први снег у Треботину 14.11.2024. године. Зато Вам поклањам снимак снега и једну ЗИМСКУ ПЕСМУ!
Хоћу своју душу,
искрену и чисту,
Богу да је предам!
Сахранићу прошлост и
Молићу се из чисте, дечије душе,
ја хоћу да живим од слоге и доброте
и радости која тече из Божијих уста,
Он смањује неправду и доноси правду.
Хоћу тако чиста
да шетам и берем цвеће,
да дарујем по један цвет
тужној и заборављеној
души, која лута и плаче.
Хоћу да љубим
и носим мир и срећу,
опростим човеку
и мирно , без туге
предам своју душу.
Ако постанем тужна
невеста Помраченог месеца,
Теби у аманет остављам
ћутње завет.
Кад пођем у одаје раја,
где тишина нема влада,
понећу и кофер тајни,
што се никад не отвара.
Тамо где ниче само трава,
заливена жутим воском
и мирисом тамјана.
Кад мирно станеш,
окренут леђа Сунцу,
док се буди зора,
Тамо на јастуку,
већ усниће љубав права
у загрљају заборава.
Стих заклетве исписујем
искрене речи срца,
звук невесео одјекује врисак,
бол душе се чује.
Не заливај сузама,
хладну мермерну плочу,
размотај завијутак успомена
и видећеш, да једном срећна сам била,
Тајном,што сам давно
заклела те гробом.
……Ви,драги Господине,
ноћас пијете -бело вино-
Јесте’ли борац отаџбине,
и што Вам је ноћас криво?
Ви,тихо болујете свој јад
у кожи,
тајанствене би тајне нити
хтели с’крити у “Шампањ” пени?
Као да бежите са бојишта рањени без снаге и
ђаволу се ноћас поклањате.
О,мили Господине…
Како су Вам очи плачне,
док говорите о’страху прошлости,
блажено милујете лепоту тишине,
испуштајући бол
криком судбине,а
душа,љубав,иште.
Врли Господине,
освануо је нови дан
Ви,још стихујете своје ране
у изгубљеном робујете времену.
Узмите свој шешир,
штап са лављом главом
и фрак.
Пођите пут славе,
вином златите песму,
жестином жучне сладости љубите звезду,
која Вам се даје
и све закаснеле дане.
Опростите,на искрености,
Вама недостаје добре воље.
Знам боље је ћутати.
Можда ће – бело вино-
спас донети.
А,сад молим Вас, идите…идите пити.!
Šta je to,
jutrom ozaren suncem
jaše belog konja
s večeri crnim licem
zlobne snove sanja.
Kakva je to kuća
jagnjeta i lava
čas cveta sreća
čas gori od gneva.
Stalno se bore među korovom
uvek idu istim putem,
žive pod istim krovom
a žele crno belim poljem.
Belo seje radost
žanje ljubav i blagost,
crno sadi pakost
gazi belu svetlost.
Zašto jedan gazi
drugi milostivo mazi,
beli ubire i plodove suši
crni zlobno pali ruši.
Pitam se kako to
belo zorom mirno plovi
crno noću morama lovi,
zajedno su
i na svetlu i na tami
a svako grabi,sve hoće sami.
Kako znati
kad ne vidiš lika,
kako pobediti
kad se stalno okreće slika.
Šta je to,
jedna ista kuća
neprestano rerna vruća,
jedno crno drugo belo
dva bića jedno telo.
НУЛА
Шта то може човек, шта то можеш сад ти?
Постоје дражи баш у сваком питању.
Бити човек ил опасна звер остати ?
Остарео си давно у том скитању.
Зашто све, на крају оде у нулу;
Осећаји, љубав, туга и срећа?
За лепоту, годинама зидаш кулу,
у њој узалуд сањаш вечна прoлeћа.
На крају ипак, све се у нулу преточи;
Истина, разум, савест, знање и лова…
Онда ти нека сенка падне на очи
и преостане ти живот пун фолова.
Ноћна мора у душу заувек бане.
Осушена лоза, срцу кида гране!
Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 1387
AKORD IZ NABUKA – Svetlana Poljak 2007-06-25 23:12:09
AKORD IZ NABUKA
Iz pehara rdjavog ispijenog vina,
zardjalog kao jadna zavetrina
pod kojom se odričemo
na prvu iskru bajatog osmeha;
Razapinje se naše jedro
kao nekadašnja Jevrejska kletva
Platili smo svaki vrisak i ubistvo,
podsmeh ubogih i golih;
Pa zar nismo akord iz Nabuka
Nadoltarni žižak i sazveždje muka
Majka me pita, imam li loših ocena…
Imam li koju slabu?!
Rek’o:”Nijednu slabu… sve su beton!”
Imam keca iz matiša,
a, bogami, biće i iz ruskog.
Za kaznu me učitelj Sava prebacio,
da sedim s Milicom…
Zato što je ona, “kao”, dobar đak…
a, ja sam “kao”… loš đak!
Ja kukam, “kao” neću,
“Biću bolji… Obećavam!”
a, već sam prebacio, brže bolje,
pola stvari na njenu klupu…
Настави са читањем “ISPLATI SE BITI LOŠ ĐAK – Ratko Petrović”
