Дан: 17. новембар 2024.

МОЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ

Можда сам ја и даље само један
Обичан човек и наиван занесењак
Kоји слепо верује благим осмесима
И оном чистом сјају и искрама у очима
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам последњи на овоме свету
Kоји без престанка мирисну душу и срце
Попут свиле, милује преко рима и стихова
Великих песника, из неког другог времена
Можда сам, а можда и нисам

Можда сам једини који, док те посматра,
Пожели да смо негде далеко, сами
Не штедећи преостале године живота
Сваки могући дан и трен, само за нас
Можда сам, а можда и нисам…

ПОKРАЈ РЕKЕ

Покрај реке шетамо, бројећи тренутке среће.
Њени нежни валови нам успомене исписују.
Поред њих, грли нас путељак и младо дрвеће,
И усахле усне, најзад, крећу да се додирују.

У звезданој ноћи, нико нам ништа не може,
Јер нас небески лампион у сваку стопу прати.
У шкољци љубави бисерни пољупци се множе,
У трену кад у заљубљена срца пожуда сврати.

На топлом ветру јасике шуме и јавори машу,
Будећи у нама страст и сваку емоцију чисту.
У нашим сновима, оне царског дората јашу,
И као ласте лете, носећи на крилима жељу исту.