ЈУТРО
Јутро прождире ноћ,
мириси свитања
испуњавају вечност
насталу у сну, рађања зоре.
Сунце пуног обима јавља се тихо.
поштујући мир спавача.
Птице покушавају да певају,
оде рађању јутра, упркос магли
која јури тренутак сунца,
да нестане уз само свитање.
Ја пијан, од ноћи пуне дима,
зноја певачице и лошег алкохола,
јурим на заслужени починак,
вечитог животног губитника,
изгубљеног у раскораку његовог времена
и простора животних чињеница.
Јутро се родило.
© Саша Козић