Ако постанем тужна
невеста Помраченог месеца,
Теби у аманет остављам
ћутње завет.
Кад пођем у одаје раја,
где тишина нема влада,
понећу и кофер тајни,
што се никад не отвара.
Тамо где ниче само трава,
заливена жутим воском
и мирисом тамјана.
Кад мирно станеш,
окренут леђа Сунцу,
док се буди зора,
Тамо на јастуку,
већ усниће љубав права
у загрљају заборава.
Стих заклетве исписујем
искрене речи срца,
звук невесео одјекује врисак,
бол душе се чује.
Не заливај сузама,
хладну мермерну плочу,
размотај завијутак успомена
и видећеш, да једном срећна сам била,
Тајном,што сам давно
заклела те гробом.
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
