Дан: 19. новембар 2024.

Čim je zora svanula stoka,živina,psi i sve ostalo što živi
u dvorištu kuće i oko nje je počelo svoj jutarnji ritual
i javljalo ukućanima da je vreme da se ustaje.
Domaćin je posle kafe,rakije i nezaobilaznog doručka
jaja i slanine,razgovarao kratko sa ženom oko poslova
koji taj dan treba da se namire u domaćinstvu i oko
kuće.
Posle brijanja obukao je svoju službenu uniformu
okačio pušku na rame i krenuo na posao,radio je
kao šumar.Bilo je to vreme između dva svetska
rata,vreme Kraljevine Jugoslavije.
Naročito je bio ponosan na svoju službenu uniformu
jer je predstavljala da radi u službi kralja,pa se šepurio
kao da je kraljev oficir a ne šumar.
Dan je bio kao i svaki drugi obična rutina
ceo rejon je znao bolje od svoje rođene kuće,
svali brežuljak,potok,grm,drvo.Čak je znao
u koje vreme će se javiti neka ptica i od koje
je vrste.Šuma je znala njega i on nju veoma
dobro su se poznavali i družili.
Da bi razbio tu rutinu sa sobom je uvek nosio
pljosku rakije.Baš u trenutku kad je zastao da
se okrepi i malo odmori čuo je neku buku
iza brežuljka ispred njega.Krenuo je prema
toj buci prešao brežuljak i zatekao ženu
i dete od desetak godina kako seku mali
grab i skupljaju granje okolo.
Povikao je-Šta to radite?Sečete kraljevu šumu?
Žena se uplašila pa zagrlila dete bacila sekiru
i spustila glavu gledajući u zemlju,na trenutak
je zavladala tišina.
Žena je podigla glavu držeći dete uz suknju i rekla
-Mi smo sirotinja,muža nemam,nemamo šta da
jedemo a za ogrev tek nemamo.
-Ali znate da kradete i nosite tuđe,reče šumar.
Žena odgovori-Radi ti svoj posao razumem te
vodi nas u aps i naplati od kuće ako još šta imamo,
ja sam ti svoju muku rekla a ti izvoli pa radi kako
moraš.
Detetu su išle suze a žena je držala ispružene ruke
prema šumaru da je veže i odvede u žandarmerijsku
stanicu u aps.
Videvši celu tu sliku i situaciju,šumar se sažalio
nad njihovom sudbinom te se smilovao pa kaže
-Ajde snašo povedi dete i pođite za mnom
neću vas prijaviti,nego da svratimo na jedno
mesto.
Krenuli su zajedno kroz šumu pa na seoski put
pravo do šumareve kuće,usput razgovarajući
odakle su,kako se on zove iz koje je kuće po
prezimenu.
Stigli su do kuće gde ih je dočekala šumareva žena
i nahranila ih a u jednu korpu stavila masti,mleka,
hleb,jaja,parče slanine.Šumar videvši da je dete skoro
boso i odrpano da mu gumene opanke i neke stare
košulje.Posle toga pozdravili su se,žena se u suzama
zahvaljivala i skoro klanjala do zemlje,na šta šumar
uz blagi osmeh  i mahnuvši rukom reče
-ajde ljudi smo neka vam je sa srećom,zbogom
i nemojte više u šumu na moju stranu.
Prošlo je od tog događaja više od deset godina
šumar ih više nije video niti čuo za njih.
Međutim svet je zadesilo veliko zlo plamen
smrti zahvatio je svet počeo je drugi svetski rat,
Proglašena je NDH i nije trebalo mnogo vremena
da Pavelicevi i Kvaternikovi jurišnici krenu u krvave
pohode.
Leta 1941 ustaše i domobrani su masovno odvodili Srbe
iz sela na kordunu u logore i na gubilišta,nažalost većina
je završila na gubilištima.Cetingrad i Slunj su bila jaka
ustaško domobranska uporišta iz kojih su potekli veliki
krvnici i krenuli mnogi zločini,Srbe su trpali u kamione
i vozili ih na razna mesta za likvidacije,jedno od takvih mesta
je Mehino stanje na samoj granici sa Velikom Kladušom
gde su ljudi ubijani na najmonstruoznije načine,klanjem,
sekirama,krampovima,pred očima porodica.
Kamioni su prolazili kroz Cetingrad gde se nalazila
rampa sa mitraljeskim gnezdom i stražarskom kućicom
pored koje je bila nekolicina ustaša i domobrana.
Kada bi kamion stao pun izubijanih,preplašenih ljudi
jedan domobran bi držeći bajonet u ruci salutirao poglavniku
i hitleru te potom pokazujući bajonetom preko grkljana vikao
-pravoslavna stoko sad ćete svi kod Duje na brijanje.
Ustaša do njega se smejao i dobacivao
-ode ti neslani Jovane-
sve do trenutka kad je taj isti ustaša naprasno
promenio izraz lica i zaćutao.
Gledao je bled kao leš u čoveka sa šeširom
koji je sedeo u kamionu,imao je guste brkove
nekih 50 godina visok snažan,lice mu je bilo
krvavo od batina a košulja sva iscepana,poznat lik.
ustaša odjednom zagrmi
-ti sa šeširom,brko čuješ li?
-Gledaj me kad ti govorim,silazi sa kamiona
-odmah da oči ne vadim ovde na putu.
Čovek je sišao sa kamiona drtao je od straha
jer je znao šta ga čeka,jedva je stajao na nogama.
Ustaša uperi pušku u njega i naredi mu
-kreni napred niz put dole prema šumarku
-ajde mater ti vlašku šta blejiš.
Ostali dželati su se smejali i dobacivali
-Jovane jadna li ti majka,oči mu vadi pa ga kolji,
seci psa na komade mater mu kaursku.
Došli su do šumarka i ustaša upita čoveka
-Znaš li ti mene?Sećaš me se?
Čovek ga je gledao ali od straha je bio paralisan
nije mogao da se seti,ustaša je bio mlad nekih 20 godina
možda malo više ali njegov lik nije upamtio.
-Ne znam te ali te molim ne seci me nego me ubi iz puške.
-Znaš,znaš,ja sam ono dete u šumi što sa majkom seklo drvo
i kupilo granje,ja sam dete koje je bilo boso i odrpano a ti
si me obuo i obukao,mene i moju majku nahranio i pustio
nisi u aps vodio,još nas korpom hrane otpratio.
Čovek se setio događaja kada je radio kao šumar
i setio se cele priče ali sada su druga vremena
zlo je ušlo u ljude i prošlo je mnogo vremena.
Te kaže ustaši
-eto sad si ti vlast i sila pa ti presudi i odluči.
Ustaša naredi čoveku da ispruži ruke pošto je bio vezan
te ga odveže i reče mu
-vidiš ovaj šumarak beži kroz njega duboko u šumu
i ne staj dok ne vidiš da si siguran,ne vraćaj se više u selo
i ne idi na moju stranu,zbogom i srećni ti puti u ovom haosu.
Šumar je pobegao daleko na sigurnu teritoriju,preživeo rat,
Do kraja života se sećao kako je malo falilo da ostane bez glave
ali ga je Božja volja tog dana dovela na put malog deteta iz šume.
Generacijama je pričao o ovome događaju pa sam je i ja eto
svojevremeno čuo.