Čim je zora svanula stoka,živina,psi i sve ostalo što živi
u dvorištu kuće i oko nje je počelo svoj jutarnji ritual
i javljalo ukućanima da je vreme da se ustaje.
Domaćin je posle kafe,rakije i nezaobilaznog doručka
jaja i slanine,razgovarao kratko sa ženom oko poslova
koji taj dan treba da se namire u domaćinstvu i oko
kuće.
Posle brijanja obukao je svoju službenu uniformu
okačio pušku na rame i krenuo na posao,radio je
kao šumar.Bilo je to vreme između dva svetska
rata,vreme Kraljevine Jugoslavije.
Naročito je bio ponosan na svoju službenu uniformu
jer je predstavljala da radi u službi kralja,pa se šepurio
kao da je kraljev oficir a ne šumar.
Dan je bio kao i svaki drugi obična rutina
ceo rejon je znao bolje od svoje rođene kuće,
svali brežuljak,potok,grm,drvo.Čak je znao
u koje vreme će se javiti neka ptica i od koje
je vrste.Šuma je znala njega i on nju veoma
dobro su se poznavali i družili.
Da bi razbio tu rutinu sa sobom je uvek nosio
pljosku rakije.Baš u trenutku kad je zastao da
se okrepi i malo odmori čuo je neku buku
iza brežuljka ispred njega.Krenuo je prema
toj buci prešao brežuljak i zatekao ženu
i dete od desetak godina kako seku mali
grab i skupljaju granje okolo.
Povikao je-Šta to radite?Sečete kraljevu šumu?
Žena se uplašila pa zagrlila dete bacila sekiru
i spustila glavu gledajući u zemlju,na trenutak
je zavladala tišina.
Žena je podigla glavu držeći dete uz suknju i rekla
-Mi smo sirotinja,muža nemam,nemamo šta da
jedemo a za ogrev tek nemamo.
-Ali znate da kradete i nosite tuđe,reče šumar.
Žena odgovori-Radi ti svoj posao razumem te
vodi nas u aps i naplati od kuće ako još šta imamo,
ja sam ti svoju muku rekla a ti izvoli pa radi kako
moraš.
Detetu su išle suze a žena je držala ispružene ruke
prema šumaru da je veže i odvede u žandarmerijsku
stanicu u aps.
Videvši celu tu sliku i situaciju,šumar se sažalio
nad njihovom sudbinom te se smilovao pa kaže
-Ajde snašo povedi dete i pođite za mnom
neću vas prijaviti,nego da svratimo na jedno
mesto.
Krenuli su zajedno kroz šumu pa na seoski put
pravo do šumareve kuće,usput razgovarajući
odakle su,kako se on zove iz koje je kuće po
prezimenu.
Stigli su do kuće gde ih je dočekala šumareva žena
i nahranila ih a u jednu korpu stavila masti,mleka,
hleb,jaja,parče slanine.Šumar videvši da je dete skoro
boso i odrpano da mu gumene opanke i neke stare
košulje.Posle toga pozdravili su se,žena se u suzama
zahvaljivala i skoro klanjala do zemlje,na šta šumar
uz blagi osmeh i mahnuvši rukom reče
-ajde ljudi smo neka vam je sa srećom,zbogom
i nemojte više u šumu na moju stranu.
Prošlo je od tog događaja više od deset godina
šumar ih više nije video niti čuo za njih.
Međutim svet je zadesilo veliko zlo plamen
smrti zahvatio je svet počeo je drugi svetski rat,
Proglašena je NDH i nije trebalo mnogo vremena
da Pavelicevi i Kvaternikovi jurišnici krenu u krvave
pohode.
Leta 1941 ustaše i domobrani su masovno odvodili Srbe
iz sela na kordunu u logore i na gubilišta,nažalost većina
je završila na gubilištima.Cetingrad i Slunj su bila jaka
ustaško domobranska uporišta iz kojih su potekli veliki
krvnici i krenuli mnogi zločini,Srbe su trpali u kamione
i vozili ih na razna mesta za likvidacije,jedno od takvih mesta
je Mehino stanje na samoj granici sa Velikom Kladušom
gde su ljudi ubijani na najmonstruoznije načine,klanjem,
sekirama,krampovima,pred očima porodica.
Kamioni su prolazili kroz Cetingrad gde se nalazila
rampa sa mitraljeskim gnezdom i stražarskom kućicom
pored koje je bila nekolicina ustaša i domobrana.
Kada bi kamion stao pun izubijanih,preplašenih ljudi
jedan domobran bi držeći bajonet u ruci salutirao poglavniku
i hitleru te potom pokazujući bajonetom preko grkljana vikao
-pravoslavna stoko sad ćete svi kod Duje na brijanje.
Ustaša do njega se smejao i dobacivao
-ode ti neslani Jovane-
sve do trenutka kad je taj isti ustaša naprasno
promenio izraz lica i zaćutao.
Gledao je bled kao leš u čoveka sa šeširom
koji je sedeo u kamionu,imao je guste brkove
nekih 50 godina visok snažan,lice mu je bilo
krvavo od batina a košulja sva iscepana,poznat lik.
ustaša odjednom zagrmi
-ti sa šeširom,brko čuješ li?
-Gledaj me kad ti govorim,silazi sa kamiona
-odmah da oči ne vadim ovde na putu.
Čovek je sišao sa kamiona drtao je od straha
jer je znao šta ga čeka,jedva je stajao na nogama.
Ustaša uperi pušku u njega i naredi mu
-kreni napred niz put dole prema šumarku
-ajde mater ti vlašku šta blejiš.
Ostali dželati su se smejali i dobacivali
-Jovane jadna li ti majka,oči mu vadi pa ga kolji,
seci psa na komade mater mu kaursku.
Došli su do šumarka i ustaša upita čoveka
-Znaš li ti mene?Sećaš me se?
Čovek ga je gledao ali od straha je bio paralisan
nije mogao da se seti,ustaša je bio mlad nekih 20 godina
možda malo više ali njegov lik nije upamtio.
-Ne znam te ali te molim ne seci me nego me ubi iz puške.
-Znaš,znaš,ja sam ono dete u šumi što sa majkom seklo drvo
i kupilo granje,ja sam dete koje je bilo boso i odrpano a ti
si me obuo i obukao,mene i moju majku nahranio i pustio
nisi u aps vodio,još nas korpom hrane otpratio.
Čovek se setio događaja kada je radio kao šumar
i setio se cele priče ali sada su druga vremena
zlo je ušlo u ljude i prošlo je mnogo vremena.
Te kaže ustaši
-eto sad si ti vlast i sila pa ti presudi i odluči.
Ustaša naredi čoveku da ispruži ruke pošto je bio vezan
te ga odveže i reče mu
-vidiš ovaj šumarak beži kroz njega duboko u šumu
i ne staj dok ne vidiš da si siguran,ne vraćaj se više u selo
i ne idi na moju stranu,zbogom i srećni ti puti u ovom haosu.
Šumar je pobegao daleko na sigurnu teritoriju,preživeo rat,
Do kraja života se sećao kako je malo falilo da ostane bez glave
ali ga je Božja volja tog dana dovela na put malog deteta iz šume.
Generacijama je pričao o ovome događaju pa sam je i ja eto
svojevremeno čuo.
Месец: новембар 2024.
САН СТАРОГ АЛАСА Александар Недовић
САН СТАРОГ АЛАСА
Неуморно време брзо пролази,
Промичу ми дани као трептаји.
У неповрат живот тихо одлази,
Тужном крају, злу ил’ рају, потаји.
Једном ћу да кренем, да се отиснем,
У дрвеној шајци стазом немира.
Да ревир у души веслом потиснем,
На пучину мора, душу свемира.
Судбини у поход ћу запловити,
Једрењаци бели ће ми трубити.
Као обешењак ћу забродити,
Свитањима лепе жене љубити.
До паса ћу густу браду пуштати
И на пруге мајцу плаву носити.
Са лађама царским свуд ћу лутати
И уместо туге срећу просити.
Ко славни Магелан док откривам свет,
Са палубе често замишљаћу њу.
Пратиће ме верних албатроса лет
И најлепше звезде, ко у једном сну.
Носићу и шешир, очев, сламени,
Док браздим са сидром страшне таласе.
Да дрхтаво море спокој замени
И смири морнаре, моје аласе…
У плавој даљини наћи ћу свој мир,
У маленој чарди покрај обале.
Па ту у тишини нек ме узме вир,
Крај животног друга, шајке пропале.
Старим Апатинцем реком лађарим,
Грабим прилику, сваког новог јутра.
Док надиру седе ја још сањарим,
Говорим у сну да одлазим сутра.
Неуморно време руши надања,
Живот као галеб журно пролети.
Касно је за жеље, пуста маштања,
Збогом океани, снови проклети.
ОДА МАЈЦИ ЗЕМЉИ
ОДА МАЈЦИ ЗЕМЉИ
Сваки човјек, засигурно, има мајке двије,
то схватиће, свако од нас, прије ил` касније.
Свакако је прва она, што нас је родила,
а друга је, мајка земља, што нас је хранила.
Ак` се неко томе чуди, тај нек` се запита,
ко то нама стално нуди, плодове и жита.
Све за живот што нам треба, она нам је дала,
а мајка нас биолошка, на њој подизала.
Земља сваком` даје свега, а ништа не иште,
и свима нам`, на свом скуту, пружа уточиште.
Срећом нашом, као таква, бесконачно траје,
све нам` њене благодети, несебично даје.
Рађамо се и живимо, на њеном тијелу,
имајући сваку корист и добит цијелу.
Ко никада, нас не изда и никад` не прода,
зар то није земља ова, по којој се хода.
Сва од шума и извора и дивних салаша,
па, зато је људи зову: „ Друга мајка наша“.
Хвала земљи што нас чува, поји нас и храни,
и што све нас, од вајкада, од биједе брани.
Зато вазда, сву природу тако чуват` треба,
и вољети као очи, ил` Сунце са неба.
Поновићу, сваки човјек морао би знати,
да је нама, ал` баш свима, земља друга мати.
Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ
„ Земља је Божја супруга, она храни живе и чува мртве.“
Маркс
Нови Сад, новембар 2024 љета Господњег
MOЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ – Иво Торбица
МОЖДА САМ, А МОЖДА И НИСАМ
Можда сам ја и даље само један
Обичан човек и наиван занесењак
Kоји слепо верује благим осмесима
И оном чистом сјају и искрама у очима
Можда сам, а можда и нисам
Можда сам последњи на овоме свету
Kоји без престанка мирисну душу и срце
Попут свиле, милује преко рима и стихова
Великих песника, из неког другог времена
Можда сам, а можда и нисам
Можда сам једини који, док те посматра,
Пожели да смо негде далеко, сами
Не штедећи преостале године живота
Сваки могући дан и трен, само за нас
Можда сам, а можда и нисам…
ПОКРАЈ РЕКЕ – Иво Торбица
ПОKРАЈ РЕKЕ
Покрај реке шетамо, бројећи тренутке среће.
Њени нежни валови нам успомене исписују.
Поред њих, грли нас путељак и младо дрвеће,
И усахле усне, најзад, крећу да се додирују.
У звезданој ноћи, нико нам ништа не може,
Јер нас небески лампион у сваку стопу прати.
У шкољци љубави бисерни пољупци се множе,
У трену кад у заљубљена срца пожуда сврати.
На топлом ветру јасике шуме и јавори машу,
Будећи у нама страст и сваку емоцију чисту.
У нашим сновима, оне царског дората јашу,
И као ласте лете, носећи на крилима жељу исту.
ЈУТРО – Саша Козић
ЈУТРО
Јутро прождире ноћ,
мириси свитања
испуњавају вечност
насталу у сну, рађања зоре.
Сунце пуног обима јавља се тихо.
поштујући мир спавача.
Птице покушавају да певају,
оде рађању јутра, упркос магли
која јури тренутак сунца,
да нестане уз само свитање.
БОРБА-Здравка Пап
Соколови наше земље
Небом да се разлетите и
Божију вољу спроводите
Где је соко соколио
И крилима лепршао
И у снази пркосио
То је било на Косову Пољу
Кад је Соко мачем ударио
И победу душом остварио
Нема више слоге и јунаштва
И борбеног духа да се хвали
И преузме храброст од предака
Сад је туга заузела место
У њој народ кука и плаче
Нема више борбе и јунаштва
BELI JORGOVANI
Da mi je otići carstvu četinara
da u hladu živim srećno danak koji
tamo gde još drema rodna kuća stara
da se bolna duša kraj nje upokoji
Da je da nad dušom nova zora grane
da obasja suncem sav proplanak sveli
pa da sveta rosa kano milost kane
tamo gde cvetaju jorgovani beli
Tamo gde mi vetar nežno misli njiše
gde mi poljsko cveće mirom dušu hrani
gde jorgovan beli najlepše miriše
tamo gde još sviću ponajlepši dani
Još istinu bolnu sanak od me krije
usahlo mi telo, snage nema više
da potrčim poljem da mi je al’ nije
kad jorgovan beli poljem zamiriše.
autor
Jovica N. Đorđević
16.11.2024g.
BANANIJA-Miroslav Krnjeta
Rodna gruda majka Srbija
postala dilerska Kolumbija,
zavladali cenzusi i mafija
prašte pistolerosi kao
da je Sicilija.
Drugovi i karteli haraju
narodu kičmu kidaju,
sinovi im se bahate
a oni Srbiju pljačkaju
i sakate.
Gadovi prodani nam
mozgove ispiraju
priče o časti serviraju,
zatvori samo za sirotinju
radnika i seljaka gledaju
kao životinju.
Kakva ološ kroji nam sudbinu
kakva budućnost sa Gazdama
ništa neće ostati Srbinu
sve prodali stranim donovima.
Bahatost,sila je službeni jezik
sudije od velikog vrača papagaji
osude neku prljež pa
je to državni praznik
a bogate i dilere taji.
Samo seci nema sadi
čupaj šume kule gradi
za dukate šaku vlasti
ližete đonove carskoj kasti.
Kakvo carstvo laži
i zakoni prerije,
Srbija preko mora
u tuđinu beži,
narod tone u bedu
depresije.
E bogate izdajničke poglavice
narodu niste ostavili ni mrvice,
opet si narode sirotinja raja
globe ti i kutiju jaja.
Srbijo pogodila te tragedija
postala si zemlja bananija.
СЛАВУЈ СА МЕСЕЦА Александар Недовић
Вечном дечаку
Узалуд време расипа боре,
Црта по лицу скицу смакнућа.
Сламени шешир и штап од леске,
Уморна душа пеца сванућа.
Док звезде бразде небеска поља
И дах тишине груди пресеца,
Вечити дечак посматра реку
И слуша славуја с Месеца.
Кажу му горе нема живота,
Песма је визија, привиђење.
А сетно срце дрхти на мразу,
И чека зору, ново рођење.
Злокобни људи мрзе и жуде,
Новац и интерес, борба и бој.
А он крај чарде испраћа лађе,
Упија спокој и славујев пој.
Погрешне године за сањаре,
Дволични срушише и овај век.
Дечију радост гуше олује,
Доследност остаје једини лек.
Под веслом шајке спавају бајке,
Од силних трска крије кепеца.
И ове ноћи веран самоћи,
Кисне и слуша песму Месеца.
Недовић Александар
