БДЕЊЕ

Загледам ли се у себе наћи ћу тишину
Тишина је сестра самоће.
Пред огледалом, као пред дрветом
познања добра и зла,
као пустиња, немам чак ни сенку.

У којој соби или гробу још увек спавам?
Окруних над смрћу бели љиљан
свог ћутања и бола.
Ни трунке радости у овом повратку нема,
док бдим над својим властитим сном.
Шта вреди што ништа заборавио нисам?

Морам да измерим на кантару читав живот,
зло и добро које сам починио,
успехе и промашаје, опроштаје и кривицу.
Да тражим више, не смем,
да дам, немам шта.

Мој кукавичлук пружа судбини
последњу прилику да устукне.
Кажу да се једино планине не срећу,
а лађа на коју се нисам укрцао,
то је лађа мог путовања.
Црно је сунце будућности!

Само једна жалост застаје за трен
на прагу моје душе, погледа ме
и прође, смешећи се….