ВИТЕЗ У МЕНИ
Повремено се питам
док кружим путањом дана
да ли јој успешно врдам,
обмањујем стварсност и сањам?
У очи гледам и причам
а уствари сам далеко
безнађе душу ми гуши…
Немој да посумња неко!!!
Тупи ме погледи море
речи без смисла трују
отерам руком ту муњу
и светлост одагна струју!
То су плетене нити
неукротиве и дивље
ту су међ корењем липе
ил душама оних што живе!
По кат- кад су у круни цвета
ил испод оног брежуљка
ноћима кују звезде
љубав су сваког тренутка…
У гриви коња виоре
слободу копита прате
не сметају им олује…
Никако то да схвате!!!
Повремено се питам
док певам путањом дана
док играм ил плачем док врдам
да ли је добро што сањам?
Има ли смисла што будна
дане сванућем такнем,
роса ми капке краси
понекад сузе брзаке!
Недај да плима изнесе
да без дозволе харам
лутам ко галеб над морем
и друге заваравам?
Немој стварности дати
ти шкрињо сваке тајне
да зли ме дуси победе
стрелом сред срца ране!
Нек овај витез у мени
што као херувим промаља
речима нечујним свима
сатка свој ћилим до краја!
(C) Сандра Миладиновић МАЈРА
