Када болест заволи снове,
поквариш ли сан у жељи да ме отпеваш,
отпеваш и чврсто ми ухватиш длан.
Узбијеш се покрај мога стола,
нежно се дигнеш у висине,
висине, где бол не крсти људе.
Када болест заволи дане,
пожелиш ли гласа да чујеш,
или је и теби доста галаме,
галаме, што те изјутра буди.
Када болест заволи мајке,
пожелиш ли са њима да одеш,
одеш, и међу свете почиваш.
Или је и теби доста суза,
суза, што те изјутра квасе.
Када болест заволи тужне,
пожелећу и ја са тобом да одем,
одем, на непознате стазе,
непознате и од очију сакривене,
сакривене и преко главе затрпане.
Веселин Мандарин