Добродошли!
Нема пролећа
у твојој коси,
негде у мени
зове ме туга
да ти плетем
венац среће.
Од овог
прелепог бехара
сузе ми очи,
стегнута песница
гњечи твоју тугу,
не дам јој да дише.
Пролеће ме зове,
да се кријем
у мирису љубичице,
да осетим дах пролећа
и да му се предам.
Потражи ме,
у лету птица
почињем да живим,
хоћу да окитим
твоју косу
и заденем
за моју душу.
Белезгати знаде старо момче,
док му отац думи над главом.
Дроб је његов препун чевуја,
што је деда за црне дане посадио.
Док га дете из другог сокака дозива,
он хтеде само гргојати.
Мисли да једини ижумињати знаде,
добро ли се прешао није.
Кад са планине долети млада,
принц се крене кортеђавати.
Па јој покуша свући лигамбе са ногу,
она му рече да је мудоња.
Кад је дошло време поста,
сав метиљав он беше.
Мижерија свуда по трави,
мувар се пење низ одећу.
Паламуди стари песник,
оплакује сељака свог.
Па га душа крене престати,
прогони га српски род.
Веселин Мандарин
ЗАУВЕК ИЗГУБЉЕН…
Било је дана
када сам једва чекала
да сване и твој
мио лик плане
као први зрак
пролећног Сунца
у рано јутро…
Било је дана
кад сам као лане
несвесна година
гледала срећи у очи
кроз замагљено огледало
било је дана
када сам постајала прах
и када ми ни молитве
нису биле лек
било је дана
а сада од њих
оста само душе дах
јер ти за мене си
заувек изгубљен…
Настави са читањем “ЗАУВЕК ИЗГУБЉЕН… – Сандра Миладиновић Мајра”
ДЕСНОМ СТРАНОМ УЛИЦЕ
Овог ћу месеца, десном страном улице
Па нек се наљути моја компулзија
И никог нећу да гледам у лице
Одавно познат театар илузија
Данас ћу јести само кашиком
Рече ми пријатељ једном
не ваља бости храну
Нећу се замајавати тактиком
И вишом математиком
Кад све жеље, у једну стану
А свак своју има, зар не
Један сан надсања све друге снове
Овог јутра за инат, на леву ногу устаћу
Прво ћу кафу, па тек онда све остало
И кад упалим телевизор, ћутаћу
Нећу ни реч на све то да потрошим
Ни секунд драгоцен од оног
Што је преостало
Овог ћу часа да устанем
И одмах да погледам у небо
И рећи сину да то учини исто
И да се сетим онда кад посустанем
Да све је ипак тако јасно и чисто
А да смо га ми,
ко зна зашто
Упрљали
Настави са читањем “ДЕСНОМ СТРАНОМ УЛИЦЕ – Небојша Станојковић”