ХОДОЧАСТИМ ТИХО НЕДРИМА ТВОЈИМ
Ходочастим тихо недрима твојим, на твоме рамену смирај да нађем,
приносим дарове, снове ти бојим, без трунке кајања мисли ти крадем.
Верујем небу, да моје си – право,
од данас, па док год постоји свет,
летим ка теби ко пиле безглаво
а знам да то је бесповратни лет.
Трагове твоје – Освештане стазе, пажљиво пратим, на стопе ти стајем,
учим стопала по њима да газе, јер не бих од тебе да одустајем.
Урањам у твоју мисир кошуљу док ти кроз косу провлачим руке,
шапућем оду, драгуљу у оку, слушам из срца, божанствене звуке.
Нека ми опрости Свевишњи судија што меру немам кад тражим и дајем,
ова ме љубав полако убија а не бих желела да се покајем.
Вера у вечност зацели све ране, ранијих живота обрише стигме,
у ове црне, несхватљиве дане
не дам да сумња у живот ме стигне.
Дајем се цела, без изузетка, душом и телом, срцем и умом
јер не бих умела, сад, испочетка, да кренем истим, несигурним друмом.
За узврат тражим из свемира зрнце да као кристал засветли у зени
и оне топле у стомаку трнце, да вечно трепере дубоко у мени.
Љиљана Тамбурић