Беже ми дани у тужном низу,
сваки бивши се будућем клања.
У игри, снова и претицања
пришли смо, можда превише близу?
Мерењем душа минусмо снове
и љубав, разлог свих поимања.
Тражећи тајну свог битисања
измамили смо походе нове!
Разбиле су се заветне чаше
премда то нисмо желели, хтели?
Некада смо се на верност клели.
Сада нас сенке прошлости плаше!
После ње, свуда, док поглед кучи
нога је ова крочила лако.
На свакој стази горко сам плак’о,
на свакој испих по чашу жучи!
Тражим трен среће и уточиште,
ал’ туга, као пијани гости
увек се врати, да се опрости.
Приђе и ћути, „ништа не иште”?
Беже ми дани , ал’ је не корим,
јер давно спознах, „ нешто не иде”.
Пијане ноћи мене се стиде,
јер стално венем, а не бокорим!
Моје су друштво немушти пути,
пустошне магле, претужна лета.
Зиме без снега и јесен клета
што чежње мине, безгласје слути!
Сада сам бела планинска роса
на обронцима сребрних трава
што тихо плине, због заборава.
Којим не ходи нога јој боса!
