БОБИЈО, БОБИЈО…
Ој Бобијо, Бобијо… душе, тела и срца мога робијо.
.Твоја земља и трава и лист са букових грана,
саградише тело моје.
Од камена се створи срце да у грудима за тебе бије.
Капи извора твојих дадоше живот телу које за тобом вапи.
Вапи за тобом, када је у белом свету.
А када је на врховима твојим,
кад погледа у даљину, вуче га непознато.
Хоће да види, да чује, да осети. То си му ти дала.
А ја , раскидан од тела, које за даљинама жуди,
и од душе нераскидиво везане за тебе, не знам куда ћу.
Када сам тамо, далеко од тебе,
срце од камена твога, хоће да пукне.
. А толико је чврсто и грубо према свима.
Кад се вратим у недра твоја, то исто камено срце,
постане мекано, ко паперје птића из шума твојих.
Тад не знам јеси ли ти вулкан који од мог срца направи лаву,
која би сваки делић тебе да покрије и стобом се сједини.
Или је то само визија у глави мојој.
Знам само једно:
доћиће дан помирења душе. тела и срца мога.
Тело ће се вратити земљи, трави и листу.
Камен са срца ће пасти низ обронке твоје,
у долини Трибуће куда ће стићи све капи извора твојих
и капи које ми живот дадоше.
Док ће душу моју ветрови вековима разносити,
дуж кањона, шума и врхова твојих,
са плаветних небеских висина гледаћу тебе Бобијо
љубави и судбино моја
