NJENE OČI

Mesec nebom zvezde sipa
crna tama tugu toči
setno grane njiše lipa
nestale su njene oči

I dok ponoć smiraj sprema
tužno sklapam oči snene
dal u cvetu od bagrema
utkane su oči njene

I sanak mi spokoj ne da
bolna pesma dušom krene
mračne misli mi ispreda
bolan sanjam oči njene

Što mi mesec ne pomaže
kada nebom gordo krene
zašto istinu ne kaže
gde da nađem oči njene.

autor
Jovica N. Đorđević

Мој деда није песник

Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.

Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.

Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.

Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.

Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.

Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.

Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.

Веселин Мандарин

Мој деда није песник- Веселин Мандарин

Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.

Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.

Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.

Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.

Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.

Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.

Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.

Веселин Мандарин