Приђи и нежно одагнај ми снове
у којим мамну опсену сам срео
у лику жене што „бездушно” зове
уздахом страсним, па сам заволео
поноћи блудне где тихује патња,
где с молбом немом усуду се клањам.
Где снови худи одјек су и пратња
безмерних чежњи, па морам да сањам!
Приђи да чујем шапат нежних речи
с усана медних, као нектар сочних.
И не дај, да те нехај срца спречи,
јер поглед њених очију порочних
Одише пламом јесени, што нуди
опојни мирис младог виногорја,
где нема чежње, немира, ни студи?
Приђи и буди шапат праскозорја!
Приђи и буди нежна виолина
ил’ барем харфа милозвучних жица.
Опиј ми душу као буре вина.
Приђи и буди прва снохватица!
Залуд те тражим жено тајанствена,
јер пре но што ме сан блудни опхрва
„утихнеш” нагло, к’о суза из зена.
Можда си само ти опсена прва?
Dušane, pesma je izvanredna! Retko koji pesnik može da piše ovako milozvučnu poeziju. Svaka čast!
Хвала ВамЉиљана на заиста дивном коментару.
Срдачан поздрав!