Добродошли!
Ја не идем путем
који стазу има
живот у себи мењам.
Љубити исто
нисам знала
само другачије
смејала сам се свему
за чим су плакали они.
За мене је небо
море плаво са звездама
које светлуцају по води.
За мене је сунце
киша која добује
по души тужној.
За мене је гром
из ведра неба
добра вила
деци која
поклоне дели.
У долини мира
станује душа
са пуно немира.
NE KIDAJ NITI VEZANE ZA NEBO
Zaspala si noćas u naručju Lune,
sakrila od ljudi izvor svoje rime;
pesma se ne čuje, utihle su strune,
a u duši inje od studene zime.
Ne kopaj tom silom, po pepelu srca,
tvoja suza gasi zadnji grumen žara;
misliš da je živo jer čuješ da kuca,
gde se izgubila iskra Božjeg dara.
Ne kidaj te niti vezane za nebo,
za svakog postoji određeno vreme;
zar je feniks ptici plamen bola treb’o
dok iz vatre rađa najlepše poeme.
Tvoje nežne reči razumeće ljudi,
koji vide dalje od zenice oka;
zato ne zatvaraj te pesničke grudi,
nek’ ti sija duša, svetla i duboka.
Dragana Milenkovic
А ЛА ЈЕСЕЊИН
Ту, до мене, седи.
Главу горе, уживај.
Ништа тебе не сме да наједи.
Ти свирачу само свирај.
Свирај песме од давнина,
а ти душо не тугуј.
Била си знам са многима,
ноћас се моме пијанству радуј.
Загрли ме, љуби ме, то је занос.
Нема бола кад се љубав жели.
Нема ничег. Хајде, вуци ме за нос.
Ја и томе знам да се веселим.
Настави са читањем “А ЛА ЈЕСЕЊИН – Љубодраг Обрадовић”
Što mi noćas čaša nedri muke,
kad mi dušu tako dobro znade;
svako veče ljubila mi ruke,
uz cigane i stare balade.
Što mi dušu ne miluje vino,
kad u njemu vidim slamku spasa;
što mi noćas kao more sinjo,
u mislima tebe zatalasa.
Pa mi mesec sklizne na dnu čaše,
ne da vinu da mi dušu greje;
sa dna čaše podrugljivo maše,
bolu mome grohotno se smeje.
Beži čašo neću da te pijem,
ti ne znadeš istinu mi pravu;
kada mogu tebe da razbijem,
i ljubav ću dati zaboravu.
autor
Jovica N. Đorđević
Мисли моје
ноћи се боје
нећу да сањам
хоћу да живим
са птицама да летим.
Таласи да ме носе
срце да сунце обасја
и покажем Богу
како је чисто.
Све ноћи за леђа да бацим
са светлошћу да се дружим
време нећу,да губим
остало је још мало!?
Nemoj…
Ne peri svoju savest tudjom dušom, greh je..
Gledah te svojim očima..slušah svojim ušima..
Ne trudi se da me ubedjujes
Ne trudi se o duši da zboriš, kad u svakoj rečenici dabogda ti se krije
Uzalud ti je sav trud i muka, uzalud bese moja pružena ruka
Dok djavola ljubis, Boga u usta ne uzimaj, istim te Bogom molim
Mišljah, verovah ti jednom da umes, da voliš
Sad vidim da sve je bilo farsa, predstava dobro smišljena u kojoj ti si
I reditelj i glavna uloga.
Samo me mimoidji, produži dalje
Ničega vise tu za tebe nema
Ne peri svoju savest tudjom dusom, greh je
Samo ti o oholosti i samoljublju ne govori
Najbolji su to prijatelji tvoji.
Svetlana Tadić
Odavno već
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju
Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje
Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda
Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče
Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče
Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog
Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju
Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.
Svetlana Tadić
TИ ТО НЕ СЛУТИШ
Топлина ми срце заталаса
док љубичица си смела,
у бекству од буке.
са рукама у џепу
туђег капута.
И волим ову јесен,
лишће што пада на моје жеље
и твој ход док гледаш небо.
Настави са читањем “TИ ТО НЕ СЛУТИШ – Љубодраг Обрадовић”
OD KADA TE NEMA
Od kada te nema i vreme je stalo,
kažaljka na satu ne kreće se više.
Uspomene čuvam,ali ih je malo,
s pokidanog lanca perlica se njiše.
Zanemela pesma gramofonu starom.
Iznemogli vergl niko da zavrti.
Okrečem se tužna za ljubavnim parom
što nasmejan srećan ,smetove proprti.
Настави са читањем “OD KADA TE NEMA – Jasmina Dimitrijevic Srbija”
Таласа пеном окруњену, дах Зефира
нанесе, обалама острва цвећа,
од шкољке чун, из кога, бисер диво, ниче.
Месечином те млечном, над синијом ока
судбине, суђаје вилинском лепотом умиле
и у косе уплеле мирисе пролећа.
За чергом срца звезданом прашином,
у потрази за руном среће,
златни остављах траг земљаним дланом.
Из сенке, подно модре крошње неба,
за ведринама тела твог, жено,
опијен песмом сирена, жудех као за ваздухом.
Пут пучине загледан, црна једра ноћи чекам,
да ми, док у бескрају нестајем, загрљен тајном,
сном о теби, очи склопe.