Odavno već
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
ne verujem u molitve
koje se po inerciji pevaju
Ne tražim ništa
ne čekam nikoga
sve moje sa mnom je
u duši mi stanuje
Sa mnom vrletima života
putuje, pati i pada
teškom se mukom uzdiže
i klecavim nogama hoda
Ništa više od života
ne očekujem
iako se još uvek nadam
da parče sreće i za mene
negde se seče
Ne verujem da bolje moglo je
da moglo je, bilo bi
ne verujem u bajke baš svako veče
ponekad te i bajka, prečesto sanjana, oštricom svojom poseče
Još samo u čoveka verujem
retkog i svima čudnog
od nepravde bolesnog
ali srca velikog
i mozga budnog
Takve samo u bespućima srećem
tamo gde sjaja nema ni zlata
tamo gde životima samo
još ljubav barata
tamo moj je put
tamo moja su vrata
Ne uzdam se u bogove
koji po zemlji hodaju
odavno već
ne čujem reči
koje bi da me obmanjuju
Očima samo verujem
tamo gde sebe vidim
onakvu, kakvoj bih
zauvek da se radujem.
Svetlana Tadić
