Аутор: Dragana Milenković

Ne otvaram srce kao nekad davno,

samo mali deo od njega mi osta;

bilo je veliko, prostrano i ravno,

obilata gozba za nezvanog gosta.

Vešto krijem dušu od očiju tuđih,

previše lepote drugima je dala

ne imade boljih, hrabrijih i luđih,

da gore i ginu k’o ja što sam znala.

Još uvek verujem u ljubav i snove,

u osmehe nežne koji krase lice;

volim čežnju noći pre svitanja zore,

svetlost lepog oka ispod trepavice

Svoje misli tiho sakupljam i zbrajam,

tišinom ih množim k’o zvezdana jata;

sve vas nežno grlim i pesmama spajam,

čuvam vaše duše rimama od zlata.

Dragana Milenković

NE KIDAJ NITI VEZANE ZA NEBO

Zaspala si noćas u naručju Lune,

sakrila od ljudi izvor svoje rime;

pesma se ne čuje, utihle su strune,

a u duši inje od studene zime.

Ne kopaj tom silom, po pepelu srca,

tvoja suza gasi zadnji grumen žara;

misliš da je živo jer čuješ da kuca,

gde se izgubila iskra Božjeg dara.

Ne kidaj te niti vezane za nebo,

za svakog postoji određeno vreme;

zar je feniks ptici plamen bola treb’o

dok iz vatre rađa najlepše poeme.

Tvoje nežne reči razumeće ljudi,

koji vide dalje od zenice oka;

zato ne zatvaraj te pesničke grudi,

nek’ ti sija duša, svetla i duboka.

Dragana Milenkovic

ЖЕНА ИЛИ ВИЛА

Да’л си магновење или само жена,
у очима твојим свемир обитава;
све лепоте света сад су само сена,
наспрам душе твоје где анђео спава.

У погледу твоме у лепоти зене,
први зраци Сунца топе капи росе;
немиром лутају, опијају мене,
док ветрови благи мрсе твоје косе.

Узела си снове, срце моје лудо,
све дане и ноћи чежњом обојила.
О, може ли мила, да се деси чудо,
да песнику љубав сад дарује вила?

Све ћу песме своје теби да поклоним,
вечно да те грле моје нежне риме;
само ми погледом ти једним дозволи,
да тајном у души чувам твоје име.

Dragana Milenkovic

SVE JE NAŠE

Kažeš :”Ovi tvoji, behu nekad moji.”
Ja tako ne merim, jer su bili naši.
Čudno neko vreme, krojeve prekroji,
a to me već brine i po malo plaši.

Gde je ono sveto, gde je zaveštanje?
Isto Sunce greje, eno ista duga.
Sad je vreme došlo da brat mrzi brata,
da drug izneveri svog najboljeg druga.

Bogovi ih kažu posvadjaše jako,
pa im veru čvrstu raskršće razdvoji.
Otuda se rodi ovo naopako:
“Da su sada tvoji nekad bili moji.”

Ja verujem silno da će jednog dana,
kad svetlost zavlada ovim sivim svetom-
zdravicom kad krene čaša odabrana,
opet da se vrati ono razapeto.

Ono što će ljude kroz ljubav da veže,
da ih sebi vrati dok kroz pustoš beže.

Dragana Milenković

ČEŽNJE I NESANICE

Dugačka obala u hladu prebiva,
sakrila je tajnom vilu duge kose;
neko u daljini iste snove sniva,
oči im blistaju poput mlade rose.

Čežnje u grudima kao vatra gore,
kome da ih kažu, tajnu da podele;
iste su im misli, sve noći i zore,
dve duše se traže a nisu se srele.

Osećaji divni kao želje čedne,
prosule su ljubav u pesmu što pišu,
ove reči nežne, čarobne i medne,
stih su izatkale da kroz ljubav dišu.

Usne su njihove kao trešnje rane,
srca ustreptala jedno drugom hrle,
zaplele se ruke kao mlade grane,
kroz daljine duge jedna drugu grle.

Stigle su ih slatke, divne nesanice,
mesečino snena osvetli im pute;
da ne bude tužno njeno mlado lice,
nek’ se spoje usne što čeznu i ćute.

Dragana Milenkovic