ПЕСНИЦИМА

 

 

За све оне људе који љубав траже,

али која није с’овог хладног света;

за све душе дивне које друге блаже,

усред хладне зиме доносе им лета.

 

За све прегалнике што би живот дали,

да саграде гнезда док их други руше;

за храброст да могу и кад нису знали,

како да одбране дивну светлост душе.

 

За све тешке дане које ожалише,

у самоћи свога поетског живота;

уздахе и сузе у дно душе скрише,

јер плакати јавно беше их срамота.

 

За јунаке наше, птице остављене,

све песме њихове које су нам дали;

ја ноћас сакупљам речи изгубљене,

да им римом вратим само залог мали.

 

За песнике драге који светом ходе

и у перу своме носе лирске чесме;

доносе с’висина жубор бистре воде,

греју нас и лече даром своје песме.

 

Dragana Milenkovic

PESMAMA VAS ČUVAM

 

 

Ne otvaram srce kao nekad davno,

samo mali deo od njega mi osta;

bilo je veliko, prostrano i ravno,

obilata gozba za nezvanog gosta.

 

Vešto krijem dušu od očiju tuđih,

previše lepote drugima je dala

ne imade boljih, hrabrijih i luđih,

da gore i ginu k’o ja što sam znala.

 

Još uvek verujem u ljubav i snove,

u osmehe nežne koji krase lice;

volim čežnju noći pre svitanja zore,

svetlost lepog oka ispod trepavice

 

Svoje misli tiho sakupljam i zbrajam,

tišinom ih množim k’o zvezdana jata;

sve vas nežno grlim i pesmama spajam,

čuvam vaše duše rimama od zlata.

 

Dragana Milenković

НОЋ ВИНА И ЉУБАВИ – ДРАГАНА МИЛЕНКОВИЋ

НОЋ ВИНА И ЉУБАВИ

Заноћио цвет на откосу траве,
чежња је заспала у наручју биља;
звезде се ноћас на чокоту плаве,
опијене мирисом грожђа и смиља.

Спустила се роса у сокове зрна,
ту ће се сакрити обећана срећа;
неко пребира по прстима струна
и тражи песму уз пламен свећа.

Рекама опојним немири теку,
таласи сећања ка ушћу воде;
траже једну стару, љубав далеку,
где живи чежња и море слободе.

Вино ће потећи кроз вене живота,
грожђе к’о и цвеће почеће да вене;
кад нестане мирис, његова лепота,
остаје тајна у очима жене.

(C) Драгана Миленковић, Врњачка Бања

Категорија: Одрасли песници

NE KIDAJ NITI VEZANE ZA NEBO

 

NE KIDAJ NITI VEZANE ZA NEBO

 

Zaspala si noćas u naručju Lune,

sakrila od ljudi izvor svoje rime;

pesma se ne čuje, utihle su strune,

a u duši inje od studene zime.

 

Ne kopaj tom silom, po pepelu srca,

tvoja suza gasi zadnji grumen žara;

misliš da je živo jer čuješ da kuca,

gde se izgubila iskra Božjeg dara.

 

Ne kidaj te niti vezane za nebo,

za svakog postoji određeno vreme;

zar je feniks ptici plamen bola treb’o

dok iz vatre rađa najlepše poeme.

 

Tvoje nežne reči razumeće ljudi,

koji vide dalje od zenice oka;

zato ne zatvaraj te pesničke grudi,

nek’ ti sija duša, svetla i duboka.

 

Dragana Milenkovic

ЖЕНА ИЛИ ВИЛА

ЖЕНА ИЛИ ВИЛА

Да’л си магновење или само жена,
у очима твојим свемир обитава;
све лепоте света сад су само сена,
наспрам душе твоје где анђео спава.

У погледу твоме у лепоти зене,
први зраци Сунца топе капи росе;
немиром лутају, опијају мене,
док ветрови благи мрсе твоје косе.

Узела си снове, срце моје лудо,
све дане и ноћи чежњом обојила.
О, може ли мила, да се деси чудо,
да песнику љубав сад дарује вила?

Све ћу песме своје теби да поклоним,
вечно да те грле моје нежне риме;
само ми погледом ти једним дозволи,
да тајном у души чувам твоје име.

Dragana Milenkovic

SVE JE NAŠE

SVE JE NAŠE

Kažeš :”Ovi tvoji, behu nekad moji.”
Ja tako ne merim, jer su bili naši.
Čudno neko vreme, krojeve prekroji,
a to me već brine i po malo plaši.

Gde je ono sveto, gde je zaveštanje?
Isto Sunce greje, eno ista duga.
Sad je vreme došlo da brat mrzi brata,
da drug izneveri svog najboljeg druga.

Bogovi ih kažu posvadjaše jako,
pa im veru čvrstu raskršće razdvoji.
Otuda se rodi ovo naopako:
“Da su sada tvoji nekad bili moji.”

Ja verujem silno da će jednog dana,
kad svetlost zavlada ovim sivim svetom-
zdravicom kad krene čaša odabrana,
opet da se vrati ono razapeto.

Ono što će ljude kroz ljubav da veže,
da ih sebi vrati dok kroz pustoš beže.

Dragana Milenković

ČEŽNJE I NESANICE

ČEŽNJE I NESANICE

Dugačka obala u hladu prebiva,
sakrila je tajnom vilu duge kose;
neko u daljini iste snove sniva,
oči im blistaju poput mlade rose.

Čežnje u grudima kao vatra gore,
kome da ih kažu, tajnu da podele;
iste su im misli, sve noći i zore,
dve duše se traže a nisu se srele.

Osećaji divni kao želje čedne,
prosule su ljubav u pesmu što pišu,
ove reči nežne, čarobne i medne,
stih su izatkale da kroz ljubav dišu.

Usne su njihove kao trešnje rane,
srca ustreptala jedno drugom hrle,
zaplele se ruke kao mlade grane,
kroz daljine duge jedna drugu grle.

Stigle su ih slatke, divne nesanice,
mesečino snena osvetli im pute;
da ne bude tužno njeno mlado lice,
nek’ se spoje usne što čeznu i ćute.

Dragana Milenkovic

ОТАЏБИНА

ОТАЏБИНА

Отаџбина моја Сунцем прошарана,
плаве су јој зоре проткане тишином;
ораница сања семе житног класа,
здравицу јутарњу натопљену вином.

Занесено гледам Шумадију своју,
поносног сељака у великом труду;
што капима зноја натапа сва поља
и рукама снажним грли родну груду.

Даљином се шире високи борови,
непрегледне воде у сјајноме низу;
жуборе ми песму далеких предака,
где душама својим сад су тако близу.

Пастирицу младу слутим у даљини
у хладу је храста распустила косе;
загледана сетно у цветове нежне,
што у зори младој дрхте испод росе.

Драгана Миленковић

НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

НОЋ МЛАДОГ МЕСЕЦА

Ноћас бих да лутам трагом месечине,
покупим све мрве оних прошлих дана;
кад у јутро рано ново Сунце  сине,
залечим сва места незараслих рана.

Опет бих да палим погашенe свеће,
са свицима ока обиђем сва поља;
песма као ласта на руке да слеће,
к’о молитва душе, искрена и гола.

Волела бих сада као некад давно,
док веровах лудо у љубав и снове;
да ми срце ово пространо и равно,
на друмове личи и плаветне зоре.

За скуте да вежем сјајну месечину,
као морнар храбри затегнем сва једра;
да ветрови песму пучином расплину
и жеље што крију моја бела недра.

Срп месеца младог да отпочне жетву,
на небеској њиви дозрелога класја;
да сачува речи за још једну сетву,
у светој тишини песничког безгласја.

Драгана Миленковић