Таласа пеном окруњену, дах Зефира
нанесе, обалама острва цвећа,
од шкољке чун, из кога, бисер диво, ниче.
Месечином те млечном, над синијом ока
судбине, суђаје вилинском лепотом умиле
и у косе уплеле мирисе пролећа.
За чергом срца звезданом прашином,
у потрази за руном среће,
златни остављах траг земљаним дланом.
Из сенке, подно модре крошње неба,
за ведринама тела твог, жено,
опијен песмом сирена, жудех као за ваздухом.
Пут пучине загледан, црна једра ноћи чекам,
да ми, док у бескрају нестајем, загрљен тајном,
сном о теби, очи склопe.
(Прочитано: 92 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 804.854 пута)
Једно мишљење на „САН О ВЕНЕРИ“