ЖЕНА ИЛИ ВИЛА

ЖЕНА ИЛИ ВИЛА

Да’л си магновење или само жена,
у очима твојим свемир обитава;
све лепоте света сад су само сена,
наспрам душе твоје где анђео спава.

У погледу твоме у лепоти зене,
први зраци Сунца топе капи росе;
немиром лутају, опијају мене,
док ветрови благи мрсе твоје косе.

Узела си снове, срце моје лудо,
све дане и ноћи чежњом обојила.
О, може ли мила, да се деси чудо,
да песнику љубав сад дарује вила?

Све ћу песме своје теби да поклоним,
вечно да те грле моје нежне риме;
само ми погледом ти једним дозволи,
да тајном у души чувам твоје име.

Dragana Milenkovic

ТЕБИ – Даница Рајковић

ТЕБИ

Ову песму посвећујем теби,
а заслужио си много  више.
Учио си ме од првог дана,
како се поезија пише.

Научио си ме да будем човек,
да верујем у добре људе,
да пишем лепе речи
и изговарам реченице мудре.

Показао си ми прави пут
и куда путокази воде.
Ти си човек легенда,
а такви људи се вoлe.

Постао си мој светионик
да ми сваки дан сија.
Ти си моја настрешница,
твоја доброта прија свима.

Настави са читањем “ТЕБИ – Даница Рајковић”

СМУК – Андреја Ђ. Врањеш

СМУК

Испод лишћа, трулих грана,
неодкуд у слузи измигољи смук.
Ал, чим га дотакну Сунца зрак,
он шмугну дубље, у земљу,
у мокри, вечити мрак.
И што је Сунце пржило јаче,
дубље је тражио спас,
док птице неке весело поје,
друге никад не пусте ни глас.

Настави са читањем “СМУК – Андреја Ђ. Врањеш”

НЕ ВЕРУЈ – Даница Рајковић


НЕ ВЕРУЈ

Не веруј ако кажем
да сам те заборавила.
то су речи утехе,
у своме гнезду бих те свила

Када би моје срце
могло да проговори
рекло би ти истину
да те моја душа воли.

Тражим по дану и по мраку
и у сновима те тражим
записала сам те у срцу мом
пут до тебе покажи ми.

Не веруј ако кажем
да сам те заборавила
чежња и нада путују са мном
радо бих се са тобом видела.
Настави са читањем “НЕ ВЕРУЈ – Даница Рајковић”

СВЕТЛОСТ – Љубодраг Обрадовић

СВЕТЛОСТ

као да светли…
нада исконска
срце у дамарима
чежња у трептају
све што су рекли
у излозима

као да светли…
прошлост у играма
љубав у заносу
сећање у фрагментима

као да светли…
суштина на дохвату
идеал у провалији
излаз у безизлазу
стабилност у магновењу

Настави са читањем “СВЕТЛОСТ – Љубодраг Обрадовић”

UMESTO MOLITVE

Neka me satru, nek večno stradam,
neka mi dušu odnese smiraj;
životom skrhan pred tobom padam,
molim te Bože, nju mi ne diraj.

Dok joj lice od greha crveni,
usliši Bože želju poslednju;
grehove njene Ti pripiši meni,
samo te molim ne diraj mi nju.

Neka mi telo rastrgnu mravi,
zanavek grešne istrule kosti;
dušu mi kletu u lance stavi,
samo njoj Bože grehe oprosti.

Nisam ja Bože ni prosjak ni car,
sem nje ja nemam radosti druge;
tebi je Bože sad dajem na dar,
Ti mi je Bože čuvaj od tuge.

ОДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

ОДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

На измаку двадестог’ вијека,
на Балкану, поче ратна дрека,
Југи не би` спаса ни лијека,
свак` наслути, да ће бити звека,
и тад многе обузима воља,
да се лате топова и зоља.

Те, хиљаду девете стотине,
деведесет и друге године,
про Балкана, пламен рата лиже,
па у земљу, Херцег- Босну стиже.

Одлијежу горе и планине,
све од Уне до зелене Дрине.

Земљу руше, изнутра и споља,
брзо дође до страшног покоља,
наста` доба јада и лелека,
крв замути воду од ријека,
људске главе, висаху са коља,
и са крвљу натапаху поља.

Свак’ се тада, на оружје диже,
и на груди реденике ниже,
а са стране сплеткари и мути,
све мислећи: „Други ће гинути“!

Загрмјеше топови и мине,
зла ће многа људи да учине.

Тад враг црни Другог свјетског рата,
повампири старога џелата,
који јурну на Србина брата,
да му стави омчу око врата.

Опет Давид против Голијата,
брани земљу од ђавољег’ јата.

Сви смо, некад, били једно братство,
док трајаше Немањића царство,
из времена Немање Стефана,
и босанског краља Котромана,
и чувеног Стјепана Косаче,
све од Двора па до Сремске Раче,
бјеше земља српскијех племића,
од Јакшића и Војиновића,
и Косача и Томашевића,
кад сви б`јесмо истог национа,
док не дође двоглава сотона.

На три вјере браћу подијели,
и то бива на свијет бијели,
па сад туђин, свима капу кроји,
многе мржњом великом задоји,
зло нас снађе од тога кукоља,
и ако смо из истог пупоља.

Али Срби Републике Српске,
добро знаду те душмане мрске,
овог пута наивни не бјеху,
и то нам је сада за утјеху,
те оружја сложно се латише,
и огњишта своја одбранише.

Босна поста’ крваво бојиште,
многе мајке, кукају и вриште!

Срби у том` јаду и бунилу,
послушаше с Јахорине вилу,
и на срећу од првијех дана,
задобише вођу Радована.

Вила позва са Озрена вука,
па дозива с Грмеча хајдука,
витезове од града Дрвара,
Невесиња, Гацка и Мостара,
соколове од града Требиња,
и рисове љуте од Србиња.

Марширају српске дивизије,
cа чувене горе Романије,
и с Влашића кршнијех младића,
и горштака с високог Маглића,
и још више храбри Граховљани,
сви одлучни, да се земља брани.

Елитне се формирају трупе,
стижу борци из Босанске крупе,
лете Срби са обале Дрине,
сваки спреман за вјеру да гине.
Још ту ето делија с Мањаче,
рухо ратно на себе облаче,
и још браће од Мркоњић града,
Богу хвала, те слога завлада.

Српска војска утврђује шанце,
а душмане нагони у кланце,
па витешки уз борбу велику,
бране Српску дичну Републику.

Ратко Младић командује војсци,
а закле’ се на српској тробојци,
бјеше примјер часнога војника,
храбар човјек гвозденога лика,
војсковођа каквог нема брале,
хвала теби Ратко генерале,
што заслуге твоје су велике,
за стварање Српске Републике!

Од Зворника па до Бања Луке,
бјеху Срби на велике муке,
ал’ јуначки своју груду бране,
и све ратне издржаше дане,
док не дође деведесет пета,
и признање цијелог свијета.

Свима нама, сад је Српска дика,
одговорност такође велика,
што западу она много смета,
јер у задњих шест`отина љета,
Србин није мога` да почине,
поготову западно од Дрине,
а сад, у сред` тога вилајета,
Српска земља, поново процвјета.

Шта је било, нек се припов’једа,
народ Српски, више на се’ не да!

Спољна сила јака је и дрска,
ал’ се брани Република Српска,
што је језгро српства и слободе,
нек најбоље вође је предводе,
нек Бог драги, чува је и пази,
све док Сунце к западу залази,
и док зоре са истока руде,
да нам вјечна и слободна буде!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Свак је рођен, за по једном мр’ети,
ал’, част и брука, живе довијека“!
П.П.Његош

Јахорина, 2015 љета Господњег

ЗЛА ВРЕМЕНА

ЗЛА ВРЕМЕНА

Зла времена намножила хуљу
Незнање се као коров шири
Склонише се умни и паметни
Да пропусте безбожнике, руљу.

Време глође све што ваљало je
Безбожје се множи немилице
Мили Боже помози нам сада
Можда више не треба никада.

На раскрушћу два супротна света
Доброти се руга људска злоба
Чини јој се да је дошло време
Да доброти затре се и семе.

Само вера у још једно сутра
Може вратит осунчана јутра
Од светлости и сјаја доброте
Нечастиви беже од голготе.

Још времена мало остало је
Да се човек врати исконскоме бићу
Да из душе ђаволе протера
И вазда се радује Христовом крстићу.

Зла времена намножила хуљу
Ал' ће борба бити непрестана
Корову се на пут стати мора
Васкрсење је мисија  Христова.

Драгојло Јовић

БЕСМРТНИЦИ – Душан Комазец

Понекад ‘место сунца заруде кишобрани
и слутња сва у рују од стрепње изаткана.
Испред корака наших вапаји нових дана!
Сабрана дела туге, где руде јади рани.

Повампирене але опет сневају врбе!
У игри претицања, ко ли ће први стићи
„расути ђердан” да би згариште могло нићи,
да збег без одморишта буде „дворац” за Србе?

Овде, на зборном месту на Петровачкој цести
„челичне птице руде недосањана хтења”.
Овде је отворена ризница сажаљења.
Овде се Србин није радов’о благовести!

Овде је у тренутку тихла игра дечака,
рањена лутка крвљу облила девојчицу.
Овде су чемер-људи убили „ластавицу”.
Овде је у „тишини” изникла нова рака!

Одар „скривају” они који падоше смело,
бледи од ветра и од „ оловне летње кише”.
Њихова смерна душа на божуре мирише.
У нашој тужној тами светли само опело?

Јер, опет Срби радо не иду у војнике,
само понека птица „мине на стази југа”.
Колона непрегледна, безмерна, као туга.
Анђели са небеса предводе „бесмртнике!”

Док пепелиштем руди појање громко,реско,
тамо где браћомрзци у своме „ чистилишту”
оштрије каме траже, а „свети опрост” ишту.
Прогнани у „туђини” снују Царство небеско!

ТРАЈАЊЕ

Све има свој век,
дође крају, а почело тек ;
цветна поља, бујна машта,
ништа од тога а беше свашта.

Свако има свој век,
некоме сунце, некоме снег ;
трновита стаза, студ, богаза,
стрмине, лед, невоља след.

Време се дели на брзо и споро,
лепо пролети, к`о врабац одлети ;
тужно и ружно руку под руку,
закаче се, као да имају куку.

Све има свој век, к`о снег,
крене бујати, расти, пуно сласти ;
почне умакати дане у мед,
за срећу смело стане у ред.

Али, све се троши па и мед,
за срећу се нешто одужи ред ;
мисао крене, дал` ће, кад ће, шта ће,
време лети, питања остаће.