Добродошли!
Када све ово прође,
И поново залију кише,
Нико неће знати,
Да нас одавно нема више.
Неко други ће уместо нас,
Имати свој весели и тужни час,
Птице ће певати и реке тећи,
Волим те, неко ће некоме рећи.
Да ли је штета или не,
Не знам, земља ће покрити све,
И само ће покисле птице две,
Слетети на нас, и то је све.
Време ми кроз прсте цури,
зато, све више ми се жури,
одлази, у леђа га гледам,
нисам сигуран, да сам спреман.
У свакодневици, као у маринади,
свако своје што мора ради,
време се отело, к’о риба плива,
свестан сам, све мање га имам.
Деца расту, нежно их љубим,
време их јача, полако их губим,
ускоро деда неће бити важан,
када помислим, образ ми влажан.
Још много тога урадити морам,
време ми постаје ноћна мора,
на камару скупљам на ливади овце,
време то разбија за све новце.
Нећу да испадне како се жалим,
као многи други осећам се мали,
зауставити Дунав рукама голим,
полако нестајем, то ме боли.
Ja hodam
po senci tvojoj
i svaku stopu
tvoju pratim.
Ja se u senci
tvojoj krijem,
bojim se da te
ne uplašim.
Ti si senka
i zlato moje,
po suncu
te valjam.
Senke naše
skrivene iza oblaka
počinju da svetle.
НАШИ
Враћали наду,
рађали се између олуја,
живот цели добротом се клели.
Волели су кући да допрате.
Само једном да их видим,
кад би такви могли да се врате,
рекао бих добро их гледајте,
код њих су очи детиње,
сва места су њима светиње.
Opet nam rode krvare rane,
sablasne senke nad svetom lete;
mržnjom se našom k’o hlebom hrane,
stan’te ljudi, probudi se svete.
Stan’te krezube đavolje kćeri,
neveste smrti, bluda i stida;
zalud vas krase crni biseri,
u duši pravda grca i rida.
Nek vapaj budnih nebo rastoči,
da anđela svetih čuje se glas;
usnulo stado otvori oči,
u Svevišnjem Bogu potraži spas.
Dok mrtvo telo krune oluje,
nek zadnji vapaj duše mi klete;
zagrmi glasno da nebo čuje,
stan’te ljudi, probudi se svete.
autor
Jovica N. Đorđević
ЗАЛУД БОЈИМ ЗВЕЗДЕ?…
Залуд сањам море,
океане душа
што су пољуљане
постале самотне
и у том се гротлу
домогле распећа
па васкрсле боље
јаче и смелије…
Залуд болим таму
кад је мало оних
што сем Сунца,
јутро и вече познају
и сред се улица
ко облаци вуку
размичу ко речи
које не познају
Залуд бојим звезде
у пролећне боје
и у вину купам
очи замагљене
осмехом док крепим
оне посустале
Зашто птицо реци
носим ”тешко” бреме?
Настави са читањем “ЗАЛУД БОЈИМ ЗВЕЗДЕ?… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”
У оквиру 34. Звезданог Здравиња у Здравињу је 24. 8.2023. године је на летњој позорници у Порти Цркве Свети Ђорђе у Здравињу одржано Музичко – Песничко вече на коме је представљено стваралаштво Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и музика Бенда 2+2. Прецизније, представљена је књига Милосава Ђукића Ђуке из Здравиња под насловом СУСРЕТИ И СЕЋАЊА, која у ствари пише о данима агресије НАТО пакта на Србију 1999. године, то јест о сећањима Мирослава Мијајловића Мијајла мајора – потпуковника на то време. О књизи су говорили рецензент књиге: Александра Живадиновић, па и учесник самог рата песник Миљко Шљивић, а свакако и сам аутор књиге Милосав Ђукић Ђука, а у име издавача Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Прграм су осмислили Милосав Ђукић Ђука и Светлана Ђурђевић, која је и водила програм.
У поетском Делу програма наступили су: Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Првослав Пендић Пенда, Миљко Шљивић, Милосављевић Нада Кети, Милан Марковић Лака, Емилија Обрадовић и Боривоје Арсић. У музичком делу програма су наступили чланови Бенда 2+2: Иван Ђукић Ђука, Дејан Стојановић, Ивица Јовановић Шљива, Срђан Новаковић, Александра Обрадовић и Данијел Стојковић.
Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “34. ЗВЕЗДАНО ЗДРАВИЊЕ – ПезијаСРБ”
СУСРЕТИ И СЕЋАЊА Мирослава Мијајловића Мијајла!
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.
На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.
Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – СУСРЕТИ И СЕЋАЊА Мирослава Мијајловића Мијајла!”
ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР
Са ватреног репа, падајућа звездо,
спусти ме полако соколу у гнездо
да се осоколим и прелетим стене
нико да не буде храбрији од мене.
Што ме не однесе на борове ветар
уплете у гране месецу на метар
намирише мирисом кишовите шуме
што ми кроз чуперке кошава не дуне.
Што ме не запљусне талас океана
од мене сирену створи једног дана
да заспим у тами међу коралима
да ме светионик буди сигналима.
Што ме не погоди стрела Аморова
па да ми изникну крила лептирова
да процвета небо у хиљаду боја
а ранама слатким да не буде броја.
Што ми се не деси поновно рођење
да отворим широм плаве очи снене
од рођења будем песникова муза
ко Феникс се лечим мелемом од суза.
Што ме не занесе музика из шкољке
омеде се медом усне ми и дојке
што ме не удави милина слободе
замирише душа на шумске јагоде.
Што ми не даш Боже мир нестварног света
па да будем пчела на прашнику цвета
или лист зелени на гранчици дрена.
срећа да ми траје, тек делић од трена.
Љиљана Тамбурић
СВА БОЖЈА НЕБА
Са врха своје планине, подижем главу ка Богу
А горе крст се пружа на четири стране света
Саставила бих небеса, у једно, само да могу
Но можда би се тако, направила већа штета.
Гледам у северно небо, изнад дубоких фјордова
Јаки јутарњи мразеви ломе рогове ирваса
поларна светлост по некад обоји улице градова
Лове смрзнути рибари, морем пуним сирена.
Црне се дани месецима, и предуго трају ноћи
Огледају се на небу људи хладни и бледи
У другој половини, од светла заболе очи
Али се никад, због тога, са другим мењали не би.
Иза себе погледам претопло небо југа
Под њим се жедна деца моле за капљицу воде
Са тропских облака, тешких, капље дубока туга
Док на плажама, странци, живе у свету моде.
Пустињски ветрови носе песак преко оаза
Па и на наше главе падају жуте кише
Док црна лица још носе печат друштвеног јаза
Ватрени зраци сунца пеку све више и више.
На западу се пали црвена боја пакла
Док гута сунчану лопту, у себе увлачи дан
Сва људска злоба, под небом, западним, већ се дотакла
И слику света зло је ставило у црни рам.
Тамо је одавно нешто умрло и сада трули
Задах се осећа ево и овде где ја стојим
Свачију кожу би запад на живо да огули
И да свачије дете безочно правно присвоји.
Насупрот њему, видим, небо источно, светло
Док роса свежином поји нови сунчани дан
Мирише поднебље, чудно, на нешто лепо и свето
Као да људе чека давно жељени сан.
И Свето писмо нам каже, истину једину ову:
С истока доћи ће правда, пролиће доброту на нас
Дојахаће, небом, Михајло, на белом, светлећем коњу
Његове небеске коњице, ево, већ чујемо кас.
Љиљана Тамбурић