НОВЕ КЊИГЕ – СУСРЕТИ И СЕЋАЊА Мирослава Мијајловића Мијајла!


СУСРЕТИ И СЕЋАЊА Мирослава Мијајловића Мијајла!

Ово је шеста књига Милосава Ђукића Ђуке из Здравиња, и написана је као ратни дневник Мирослава Мијајловића Мијајла о рату из 1999. године.  У то време он је био командант Првог батаљона, мајор по чину, а пензионисан је као
потпуковник Војске Србије. Књига је као таква је одличан прилог за све историјске књиге које ће уследити на тему НАТО агресије на Србију. Поменућу само да је то одлична књига која надопуњује  и на неки начин заокружеје песнички и књижевни опус Милосава Ђукића Ђуке. Мени је посебно драго да је издавач ове и те како вредне историјске књиге Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Ја Вас нећу  замарати препричавањем садржаја књиге. О томе ће Вам свакако више рећи рецензент књиге: Александра Живадиновић,  па  и учесник самог рата песник  Миљко Шљивић, а свакако и сам аутор књиге Милосав Ђукић Ђука. Ја ћу Вам само прочитати моју песму на исту тему:


КОСОВО И МЕТОХИЈА

Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.

На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.

Настави са читањем “НОВЕ КЊИГЕ – СУСРЕТИ И СЕЋАЊА Мирослава Мијајловића Мијајла!”

ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР – Љиљана Тамбурић

ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР

Са ватреног репа, падајућа звездо,
спусти ме полако соколу у гнездо
да се осоколим и прелетим стене
нико да не буде храбрији од мене.

Што ме не однесе на борове ветар
уплете у гране месецу на метар
намирише мирисом кишовите шуме
што ми кроз чуперке кошава не дуне.

Што ме не запљусне талас океана
од мене сирену створи једног дана
да заспим у тами међу коралима
да ме светионик буди сигналима.

Што ме не погоди стрела Аморова
па да ми изникну крила лептирова
да процвета небо у хиљаду боја
а ранама слатким да не буде броја.

Што ми се не деси поновно рођење
да отворим широм плаве очи снене
од рођења будем песникова муза
ко Феникс се лечим мелемом од суза.

Што ме не занесе музика из шкољке
омеде се медом усне ми и дојке
што ме не удави милина слободе
замирише душа на шумске јагоде.

Што ми не даш Боже мир нестварног света
па да будем пчела на прашнику цвета
или лист зелени на гранчици дрена.
срећа да ми траје, тек делић од трена.

Љиљана Тамбурић

СВА БОЖЈА НЕБА – Љиљана Тамбурић

СВА БОЖЈА НЕБА

Са врха своје планине, подижем главу ка Богу
А горе крст се пружа на четири стране света
Саставила бих небеса, у једно, само да могу
Но можда би се тако, направила већа штета.

Гледам у северно небо, изнад дубоких фјордова
Јаки јутарњи мразеви ломе рогове ирваса
поларна светлост по некад обоји улице градова
Лове смрзнути рибари, морем пуним сирена.

Црне се дани месецима, и предуго трају ноћи
Огледају се на небу људи хладни и бледи
У другој половини, од светла заболе очи
Али се никад, због тога, са другим мењали не би.

Иза себе погледам претопло небо југа
Под њим се жедна деца моле за капљицу воде
Са тропских облака, тешких, капље дубока туга
Док на плажама, странци, живе у свету моде.

Пустињски ветрови носе песак преко оаза
Па и на наше главе падају жуте кише
Док црна лица још носе печат друштвеног јаза
Ватрени зраци сунца пеку све више и више.

На западу се пали црвена боја пакла
Док гута сунчану лопту, у себе увлачи дан
Сва људска злоба, под небом, западним, већ се дотакла
И слику света зло је ставило у црни рам.

Тамо је одавно нешто умрло и сада трули
Задах се осећа ево и овде где ја стојим
Свачију кожу би запад на живо да огули
И да свачије дете безочно правно присвоји.

Насупрот њему, видим, небо источно, светло
Док роса свежином поји нови сунчани дан
Мирише поднебље, чудно, на нешто лепо и свето
Као да људе чека давно жељени сан.

И Свето писмо нам каже, истину једину ову:
С истока доћи ће правда, пролиће доброту на нас
Дојахаће, небом, Михајло, на белом, светлећем коњу
Његове небеске коњице, ево, већ чујемо кас.

Љиљана Тамбурић