КУДРЕЧ(е)
(по легенди из мог родног краја)
Црква мала на недаће свикла
у шуми која векове броји,
из земље свете ко да је никла
на пропланку крај извора стоји.
У рано јутро кад зора руди,
док се орлово чује кликтање,
започе сунце шуму да буди.
Јутарње службе чу се појање.
С’љубављу и са вером у Христа
народ моли и клања до пода
Не слути да човек срца чиста
Нехотично тајну цркву ода
Топот коња прекиде Божји мир,
бесни аскер у олтар улете,
кретоше злотвори у крвав пир.
Самртни ропац небу полете
Турским зверима би мало крви
од Христове нејачи поклане,
к’о вук кад се на стадо острви
у лудилу зла не зна да стане.
Ка небу се вину пламен и дим.
Горе иконе и верника крв
Гори крст и Божји пастир над њим.
Горе преживели и људска стрв.
Тежином својом крв и пепео
свету земљу под собом стиснуше.
Извор мали за нејач стрепео,
место воде сузе му кретоше
Из извора поток суза крену
у долину тугу да објави,
да понесе мученика сену,
свирепост да се не заборави
Векови прошли заборав траже,
изгуби се сећање на жртве.
Потока нема да прошлост каже.
Људи не пале свеће за мртве.
Језеро се шири, нечији хир,
долином куда је поток тек’о
и нико не памти крвави пир
нити зна шта је мученик рек’о.
Поток суза као да пркоси.
У немоћи и очају свако вече,
над језером ветар шапат носи:
„Праштај Боже. Куд рече, куд рече…“