Дан: 26. август 2023.

РАСПЕВАНА ПУСТИЊА

Kако ме само гризу старе самоиздаје,
са грамофона, када зајеца носталгија.
Последња искра у студеној старости.
Ова је душа и колевка и гроб,
распевана пустиња за стихове
усидрене сред самоће.

Капљице отрова размазане хартијом
као уплакано, мусаво лице неба,
биле су заточене дубоко у мени
и чекале да се појавиш са кључем.

Попут светлости ока, увек будно,
Сунце ми се смеје.
О, јеси ли жена или привиђење,
из ђердана мојих дана последњи дукат,
ил` „обол“ којим завредих да мисао
отиснем са обала бола.

Знаш да бих дао срце да један тренутак
наше будућности постане нечије предање.
Док држим те за руку, нежно као уснулу
птицу, ноћ лежи над нама и спава.
Шушти између речи шапат неугасле
љубави као дах поветарца у трави.

МОЛИТВА

Молим те Боже
За покој драгих ми душа,
Ова ноћ од године дужа,
Тако хладна не беше друга,
Свуда по мени мећавна туга.

Помози Боже,
Понављам стално,
Нисам их видео одавно,
Срце ми болови гуше,
Наде у бездане руше.

Свећа на плафону прави круг,
Овај ће монолог бити дуг,
Руке у небо дижем,
Желим се Богу примаћи ближе.

Да ме може боље чути,
Док га молим Он ћути,
Да ли је чуо бар једну реч,
Зора полако свиће већ.

КАДА СВЕ ПРОЂЕ

Када све ово прође,
И поново залију кише,
Нико неће знати,
Да нас одавно нема више.

Неко други ће уместо нас,
Имати свој весели и тужни час,
Птице ће певати и реке тећи,
Волим те, неко ће некоме рећи.

Да ли је штета или не,
Не знам, земља ће покрити све,
И само ће покисле птице две,
Слетети на нас, и то је све.

ТРКА СА ВРЕМЕНОМ

Време ми кроз прсте цури,
зато, све више ми се жури,
одлази, у леђа га гледам,
нисам сигуран, да сам спреман.

У свакодневици, као у маринади,
свако своје што мора ради,
време се отело, к’о риба плива,
свестан сам, све мање га имам.

Деца расту, нежно их љубим,
време их јача, полако их губим,
ускоро деда неће бити важан,
када помислим, образ ми влажан.

Још много тога урадити морам,
време ми постаје ноћна мора,
на камару скупљам на ливади овце,
време то разбија за све новце.

Нећу да испадне како се жалим,
као многи други осећам се мали,
зауставити Дунав рукама голим,
полако нестајем, то ме боли.

НАШИ – Андреја Ђ. Врањеш

НАШИ

Враћали  наду,
рађали се између олуја,
живот цели добротом се клели.
Волели су кући да допрате.
Само  једном да их видим,
кад би такви могли да се врате,
рекао бих добро их гледајте,
код њих  су очи детиње,
сва места су њима светиње.

Настави са читањем “НАШИ – Андреја Ђ. Врањеш”

VAPAJ

Opet nam rode krvare rane,
sablasne senke nad svetom lete;
mržnjom se našom k’o hlebom hrane,
stan’te ljudi, probudi se svete.

Stan’te krezube đavolje kćeri,
neveste smrti, bluda i stida;
zalud vas krase crni biseri,
u duši pravda grca i rida.

Nek vapaj budnih nebo rastoči,
da anđela svetih čuje se glas;
usnulo stado otvori oči,
u Svevišnjem Bogu potraži spas.

Dok mrtvo telo krune oluje,
nek zadnji vapaj duše mi klete;
zagrmi glasno da nebo čuje,
stan’te ljudi, probudi se svete.

autor
Jovica N. Đorđević

ЗАЛУД БОЈИМ ЗВЕЗДЕ?… – Сандра Сања Мајра Миладиновић


ЗАЛУД БОЈИМ ЗВЕЗДЕ?…

Залуд сањам море,
океане душа
што су пољуљане
постале самотне
и у том се гротлу
домогле распећа
па васкрсле боље
јаче и смелије…

Залуд болим таму
кад је мало оних
што сем Сунца,
јутро и вече познају
и сред се улица
ко облаци вуку
размичу ко речи
које не познају

Залуд бојим звезде
у пролећне боје
и у вину купам
очи замагљене
осмехом док крепим
оне посустале
Зашто птицо реци
носим ”тешко” бреме?
Настави са читањем “ЗАЛУД БОЈИМ ЗВЕЗДЕ?… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”