Пролазни смо,
као киша, као ветар,
као песма што оде у етар,
полени ветром понети,
одасвуд, са свих страна донети,
па расути, па бачени, тлачени,
поражени, смрвљени, стрпљени,
ућуткани, у ништа послати,
да престану, да нестану,
легну и остану, ту за свагда,
а драга би била и магла и кише,
само да не брише, само да не једе,
и све ове беде, биле би драге,
да није влаге, да није буђи,
ђаво отвара врата, каже,
слободно уђи, сада си у својој кући,
не брини, ништа ти сметати неће,
ништа мање ни веће,
од ове таме, од ове језе,
јесте без везе, ал’ сад си ту,
у свом вечном сну.
Пролазни смо.
Аутор: Jovan Rikić
КАДА
КАДА
Питам се, када ће умрети нада,
када, зашто не одмах, сада;
када ме увек у магле одвуче,
од силне чежње срце пуче.
Времена самотног прође доста,
колико га још оваквог оста;
не жалим за њим, већ за свим,
тренуцима сјајним, очима тим.
Када ће престати све, даве ме,
у празној соби сенке сабласне;
прилазе, умом пролазе, не одлазе,
гласом твојим говоре, тихо роморе.
Сети се, како нам било је пре,
кад волела сам само тебе, друге не;
сећам се, то заборавити не могу,
да врати време молим се Богу.
Када, више не могу чекати,
низ празан пут тужно гледати;
дођи њиме, њиме си отишла,
до сад си можда цео свет обишла?
СТРАХ ОД БУЂЕЊА
Посрће у оку трептава зора,
буди ме, доста тога се мора,
много је послова стало у ред,
не опири се, чему сав тај јед?
Пребирање, па терање снова,
убрзај се, доста тога се мора,
време цури од самог почетка,
мораш бити бржи од метка.
Направи списак, разради план,
зраци кроз завесу улазе у стан,
доста споро, једва си устао тек,
пожури, оде, неће те чекати век.
За доручак сада времена нема,
кафа није ни у слутњама тема,
у етру та досадна секундара куца,
под ногама подрхтава, под пуца.
Радовање зори и новом дану,
сви би, остали још мало у стану,
у постељи топлој, у сну неком,
страх од буђења свако је стек`о.
МОЛИТВА
Молим те Боже
За покој драгих ми душа,
Ова ноћ од године дужа,
Тако хладна не беше друга,
Свуда по мени мећавна туга.
Помози Боже,
Понављам стално,
Нисам их видео одавно,
Срце ми болови гуше,
Наде у бездане руше.
Свећа на плафону прави круг,
Овај ће монолог бити дуг,
Руке у небо дижем,
Желим се Богу примаћи ближе.
Да ме може боље чути,
Док га молим Он ћути,
Да ли је чуо бар једну реч,
Зора полако свиће већ.
КАДА СВЕ ПРОЂЕ
Када све ово прође,
И поново залију кише,
Нико неће знати,
Да нас одавно нема више.
Неко други ће уместо нас,
Имати свој весели и тужни час,
Птице ће певати и реке тећи,
Волим те, неко ће некоме рећи.
Да ли је штета или не,
Не знам, земља ће покрити све,
И само ће покисле птице две,
Слетети на нас, и то је све.
ТРКА СА ВРЕМЕНОМ
Време ми кроз прсте цури,
зато, све више ми се жури,
одлази, у леђа га гледам,
нисам сигуран, да сам спреман.
У свакодневици, као у маринади,
свако своје што мора ради,
време се отело, к’о риба плива,
свестан сам, све мање га имам.
Деца расту, нежно их љубим,
време их јача, полако их губим,
ускоро деда неће бити важан,
када помислим, образ ми влажан.
Још много тога урадити морам,
време ми постаје ноћна мора,
на камару скупљам на ливади овце,
време то разбија за све новце.
Нећу да испадне како се жалим,
као многи други осећам се мали,
зауставити Дунав рукама голим,
полако нестајем, то ме боли.
ТРАЈАЊЕ
Све има свој век,
дође крају, а почело тек ;
цветна поља, бујна машта,
ништа од тога а беше свашта.
Свако има свој век,
некоме сунце, некоме снег ;
трновита стаза, студ, богаза,
стрмине, лед, невоља след.
Време се дели на брзо и споро,
лепо пролети, к`о врабац одлети ;
тужно и ружно руку под руку,
закаче се, као да имају куку.
Све има свој век, к`о снег,
крене бујати, расти, пуно сласти ;
почне умакати дане у мед,
за срећу смело стане у ред.
Али, све се троши па и мед,
за срећу се нешто одужи ред ;
мисао крене, дал` ће, кад ће, шта ће,
време лети, питања остаће.
КАО ТРЕШЊА СИ
Трешње тек заруделе,
мисли пијане, залуделе,
живот усковитлан, црн,
срце крвари, у њему трн.
Трешње ће поцрвенети,
лето брзо проћи, пролетети,
глава луда остарити, оседети,
сећање на трешње проћи неће.
Трешње, трешње, очи к`о трешње,
образи румени к`о трешње,
усне набујале к`о трешње,
очи сиве опет трешње срешће.
Трешње као слутња, нада сада,
а шта друго да душа не страда,
процвале трешње шире бехар,
сећање на њих као храна, нектар.
ЛАЖУ МЕ
Лажу ме, лажу,
да још ме волиш, кад кажу,
да би учинила све, због мене,
лажу, мада је лепо чути,
слушам и ћутим, а знам лажу.
Лажу ме, али не из злобе,
желе да се обрадујем томе,
лажу, а знам давно беше крај,
само ја тебе и даље волим знај,
не признајем да је крај, само ја тебе.
Истина и лаж, једна поред друге,
две прашњаве пруге дуге,
истина и лаж, знам да знаш,
шта је шта, шта осећам ја,
знам да знаш, зрнце наде не даш.
Лажу ме знам,
док слушам дрхтим сав,
лажу, али полетео бих овај час,
насликао на небу дугу за нас,
лажу, али лаж улепша овај час.
КРЕНИ
Крени сам у свитање,
не постављај себи питање,
не остављај за собом ништа,
ни снове ни празна дворишта.
Крени док зора пуца,
и срце ти снажно куца,
у нове дане, кад сване,
Сунце кад обасја, кад огране.
Успомене остави крај пута,
без њих ће душа лакше да лута,
неће ништа да смета, да је спута,
ни чежња неће да је гута.
Крени, иначе нећеш стићи,
ни свом циљу нећеш прићи,
крени, путовање ти је у крви,
останеш ли, туга ће да те смрви.