БЕСМРТНИЦИ – Душан Комазец

Понекад ‘место сунца заруде кишобрани
и слутња сва у рују од стрепње изаткана.
Испред корака наших вапаји нових дана!
Сабрана дела туге, где руде јади рани.

Повампирене але опет сневају врбе!
У игри претицања, ко ли ће први стићи
„расути ђердан” да би згариште могло нићи,
да збег без одморишта буде „дворац” за Србе?

Овде, на зборном месту на Петровачкој цести
„челичне птице руде недосањана хтења”.
Овде је отворена ризница сажаљења.
Овде се Србин није радов’о благовести!

Овде је у тренутку тихла игра дечака,
рањена лутка крвљу облила девојчицу.
Овде су чемер-људи убили „ластавицу”.
Овде је у „тишини” изникла нова рака!

Одар „скривају” они који падоше смело,
бледи од ветра и од „ оловне летње кише”.
Њихова смерна душа на божуре мирише.
У нашој тужној тами светли само опело?

Јер, опет Срби радо не иду у војнике,
само понека птица „мине на стази југа”.
Колона непрегледна, безмерна, као туга.
Анђели са небеса предводе „бесмртнике!”

Док пепелиштем руди појање громко,реско,
тамо где браћомрзци у своме „ чистилишту”
оштрије каме траже, а „свети опрост” ишту.
Прогнани у „туђини” снују Царство небеско!